24 sata na provedena na porođajnom stolu, pretrpljeni strah i na kraju hitan carski rez Vesni Lepir niko ne može da nadoknadi. Sve je moglo proći drugačije, ističe ona. Trauma koju nosi iz porodilišta je ogromna. “Bilo je očigledno odmah na početku da sam slučaj za carski rez i da je prirodan porođaj gotovo nemoguć, tako su mi doktori i babice rekli. Međutim, njihova smena se završila i otišli su”, priča Vesna.

Ogorčena, s ljutnjom i mnogo detalja opisuje šta se sve dešavalo u porodilištu tokom ta preduga dvadeset i četiri sata. “Bolove i iscrpljenost neću ni da pominjem. Dva puta sam se onesvestila na stolu. Ali najteže mi pada odnos medicinskog osoblja prema pacijentima. Doktorka koja je došla u sledeću smjenu bukvalno je galamila na mene. Tvrdila je da mogu prirodno da se porodim, uprkos proceni njenih kolega”.Ovaj slučaj, kao i mnogi drugi u banjalučkom porodilištu nije prošao bez mita, ili popularno nazvanog “čašćenja” doktora.

Porodlilište ni(je) mesto iz horor filma

“Bili smo protiv toga, ali moj suprug je bio očajan i odlučio da časti doktorku. Dao joj je 100 evra. Ona me je ponovo ostavila samu, otišla u vizitu i tek nakon još jednog pokušaja prirodnog porođaja, uradila je carski rez”.

Vesna se nada da je njeno iskustvo ekstreman slučaj i da jednostavno “nije imala sreće”. Ali brojne priče drugih žena pokazuju da porodilje nemaju zadovoljavajući tretman. Niko se ne žali na staru i dotrajalu opremu, već na nemogućnost bilo kakvog izbora.

“Zašto ne bismo imale pravo da odlučujemo o osnovnim stvarima. Npr. položaj prilikom poroda. Ležeći položaj koji je kod nas obavezan je najteži za ženu. Već u Sarajevu porodilje mogu da kleknu, čučnu, da koriste silu gravitacije. Kod nas je to nemoguće”, objašnjava Vlatka Bojanić koja vodi školu za trudnice u Banjaluci.

Ne smeju da piju tečnost?

Ona navodi još jedan veliki problem i potrebu koja se ženama uskraćuje. “Žene ne smeju da piju vodu, ne daje im se tečnost. U drugim porodilištima to nije slučaj, ali ovde imaju svoja objašnjenja zašto je to tako”.

Naša sagovornica sa početka priče, Vesna Lepir, nije popila ni kap vode više od trideset sati. Usledila je operacija, tako da se taj period dodatno produžio. Položaj prilikom porođaja i mogućnost uzimanja tečnosti su prema Vlatkinim rečima suštinske stvari i nisu teške za promeniti.

U Banjaluci je nedavno osnovana neformalna grupa “DRIP” (Deca, roditelji i porodilje). Njene članice smatraju da su reproduktivna prava žena u Banjaluci ugrožena, da građanke o njima nisu dovoljne informisane i da je ta prava teško ostvariti.

Prisustvo oca porođaju košta 500 KM

“Želimo da se o ovome govori, da žene znaju koja su njihova prava i izbori. Da zahtevaju ono što se u svetu i u našem regionu podrazumeva. Ne govorimo o skupoj opremi, već samo o pristupu i osnovnim potrebama”, objašnjava Dajana Šipraga Zlojutro, jedna od osnivača grupe.

Prisustvo oca porođaju u banjalučkom porodilištu košta 500 KM. U Mostaru je ova „usluga“ besplatna, kaže Dajana. „Imamo dokumente gde stoji da je jedan otac platio 500 KM, a imamo slučaj gde nije platio ništa. Ostalo je nejasno kako je to moguće“, ističe ona.

Na formiranje grupe DRIP uticala je činjenica da se institucije u Banjaluci uglavnom ne izjašnjavaju o trenutno lošem stanju reproduktivnih prava i zdravlja žena.

Do trenutka objavljivanja ovog teksta, redakciji DW nisu stigli odgovori iz Kliničkog centra niti bilo kakvo objašnjenje. „Žene nisu objekti, već treba da aktivno učestvuju u porođaju. Naš cilj je da upoznamo i edukujemo žene, ali i medicinsko osoblje kako bi se maksimalno angažovali da porođaj prođe što prijatnije“, kaže Irena Medar Tanjga, članica DRIP-a.

„Sestre ne znaju osnovne stvari, prepuštene smo internetu“

Da je edukacija osoblja o određenim temama neophodna, potvrđuje sledeći primjer. Kristina je nakon porođaja sama plaćala patronažnu sestru da bi joj pomogla oko dojenja.

„Sestra koja mi je dodeljena zaista ništa nije znala o dojenju. Rekla mi je da sam u depresiji i da ne mogu da dojmi. Na kraju sam platila stručnu osobu da mi pomogne i dojila svoju devojčicu godinu dana“, kaže Kristina.

Jedina članica grupe DRIP, koja još uvek nije majka jeste Dijana Gajić. Volela bi da se stvari promene i da porođaj ne bude zastrašujući događaj.

„Reproduktivna prava su nepoznat pojam, nigde se o tome ne govori. Građani, stručnjaci a pogotovo žene treba da znaju koja su prava porodilje i zašto je važno da na tome insistiramo“, objašnjava Dijana.

Epiduralna anestezija u banjalučkom porodilištu naplaćuje se 500 KM, dok u nekim gradovima košta 50 KM. Šefica škole za trudnice, Vlatka Bojanić ističe da su prisutne brojne zablude i predrasude o tzv. „bezbolnom porođaju“ i da je neophodno edukovati kako lekare, tako i buduće majke koje imaju pravo na tačnu informaciju.