Nemačka pre sto godina: Prvi svetski rat tek se završio, car je pobegao, ali mira još nema. Doduše, socijaldemokrata Filip Šajdeman 9. novembra 1919. u Berlinu proglasio je republiku, ali revolucija koju su započeli vojnici, uz podršku radnika se nastavlja. Ljudi i dalje umiru – jer sada Nemci pucaju na Nemce u borbi oko oblika države.

U januaru 1919. situacija se zaoštrava. Dolazi do onoga što će u istoriju ući kao Spartakistički ustanak.

Masovne demonstracije su gotovo svakodnevne. Provizornu vladu formirala je koalicija Socijaldemokrata (SPD) s radikalnim Nezavisnim socijaldemokratama (USPD), a na čelu joj je predsednik SPD Fridrih Ebert.

Vlada se nalazi pod velikim pritiskom ulice. Krajem godine, Komunistička partija Nemačke (KPD) taj pritisak još pojačava. Najvažniji protagonisti su dvoje bivših socijaldemokrata: Roza Luksemburg i Karl Libkneht.

Neostvareni sam o demokratskom socijalizmu

Zbog svog beskompromisnog antiratnog stava, njih dvoje su vrlo rano bili izolovani unutar stranke, nakon što je SPD 1914. glasala za podizanje ratnih kredita, potrebnih za finansiranje Prvog svetskog rata. Luksemburg i Libkneht su se pridružili USPD. U revolucionarnu zimu 1918-19. nakratko se činilo da bi njihov san o „socijalističkoj republici“ mogao da se ostvari.

Njihov je uzor Rusija. Tamo je još 1917. uspešno sprovedena socijalistička revolucija, ali je ona vrlo brzo prerasla u diktaturu komunističke partije.

„Roza Luksemburg je to odbacivala. Za nju su demokratija i socijalizam jedno s drugim neodvojivo povezani“, kaže hamburški istoričar Marsel Boa u razgovoru za DW.

Ideja je bila ne samo da se politika oblikuje na demokratskim principima, već i privreda. Zato je ona podržavala pokret koji je imao za cilj uspostavljanje socijalističkih saveta, ali je ideju puča odbacivala. Taj stav je u početku mogao da se nađe i u programu Komunističke partije. Tamo je stajalo da vlast neće da se preuzme na drugi način, nego „uz pomoć jasne, nedvosmislene volje velike većine proleterskih masa u Nemačkoj“.

„Karl, da li je to još naš program?“

Koju su ulogu u Spartakističkom ustanku u januaru 1919. igrali najpoznatiji komunistički aktivisti Roza Luksemburg i Karl Libkneht – to je među istoričarima do danas sporno. Marsel Boa je uveren da je inicijalni impuls došao od strane revolucionarnih snaga unutar fabričkih hala, a Libkneht se tada „u tom raspoloženju poveo za njima“. Cilj je bio da se sruši vlada. Navodno je tada Roza Luksemburg pitala svog saborca: „Karl, da li je to još uvek naš program?“

Iz te priče može se naslutiti s koliko su muke i unutrašnjih nedoumica Roza Luksemburg i Karl Libkneht pokušavali da pronađu pravi kurs. Njihovom nasilnom smrću, podele unutar levice ušle su u novu fazu.

Petnaestog januara njih dvoje brutalno su ubijeni. Vojnici Desničarskih dobrovoljačkih odreda (Frajkorps), koji su stajali pod komandom vladajuće SPD, ubili su Libknehta – sa zvaničnim obrazloženjem da se on „nalazio u bekstvu“. Nešto kasnije ubijena je i Roza Luksemburg, a njen leš bačen je u jedan berlinski kanal.

„Sloboda je uvek sloboda za one koji drugačije misle“

U spomen na nju, socijalisti i komunisti počeli su da svake godine organizuju mirne demonstracije. Najčešće druge nedelje u mesecu, hiljade ljudi su u mimohodu prolazile pored spomenika ubijenim socijalistima u berlinskoj četvrti Fridrihsfelde.

Za vreme podele Nemačke, to je u DDR-u bio u organizaciji Komunističke partije. I to protivrečan ritual. Vlastodršci su naime tako slavili dvoje aktivista koji su za života striktno odbacivali partijsku diktaturu – a upravo to je od prvog dana bio DDR sa svojom svemoćnom Socijalističkom jedinstvenom partijom Nemačke (SED).

Stručnjak za komunizam Marsel Boa podseća da su se u kasnoj fazi DDR-a disidenti često pozivali na Libknehta i Luksemburg. Godinu dana pre pada Berlinskog zida 1989, oni su na tradicionalnom okupljanju uputili izazov vladajućem režimu. Na transparentima su zahtevali temeljnu promenu društva i pritom citirali Rozu Luksemburg i njenu verovatno najpoznatiju izjavu kojom je ona kritikovala rusku revoluciju:

„Sloboda je uvek sloboda onih koji drugačije misle“.

Fondacija Luksemburg

Uspomenu na lik i delo popularne, ali i sporne Roze Luksemburg, danas održava pre svega fondacija koja nosi njeno ime. Njena predsednica je Dagmar Enkelman i ona smatra da je davanje tog imena fondaciji koja je bliska nemačkoj stranci Levice, „barem malim delom ispravljanje nepravde“.

Za vreme DDR-a, Roza Luksemburg je bila pretvorena u spomenik, kaže Enkelmanova za DW. Ali malo ko se bavio njenim teoretskim radom, njenim stavovima koje je objavljivala u novinskim člancima ili zapisivala u brojnim pismima.

S pogledom na izbore za Evropski parlament u maju, Dagmar Enkelman upozorava na, čini se, večnu podelu unutar levice. Za sada je još uvek nejasno da li će se, nakon izbora, uspeti sa formiranjem jedinstvene frakcije u parlamentu. Za razliku od njih, desnica je brža i pokazuje veću dozu jedinstvenosti, kaže Enkelmanova, inače nekadašnja poslanica Levice u nemačkom Bundestagu.

Iskustvo poslednjih 200 godina pokazuje „da je levica uvek veoma brza kada treba da se podignu barikade između različitih krila“, a da stalno zapostavlja „ono što nas ujedinjuje“. To je bilo i iskustvo Roze Luksemburg – koje je ona platila životom.