Milan Kranjčec je te nedelje, 6. aprila 1941, imao 12 godina. „Na beogradskom nebu se pojavilo jato aviona i u prvom trenutku smo pomislili da je reč o nekoj vojnoj vežbi. Međutim, kada su krenule da padaju bombe, znali smo da je počeo rat“, priseća se Kranjčec za Dojče vele.

„Ja sam živeo na Dorćolu. To je, hajde da kažemo, bio kraj u kome je živelo dosta Jevreja, jevrejski kraj. Tako da su Nemci mnogo bombardovali sam taj kraj. Onda smo i bežali, mislim kada je prošao taj prvi talas, i išli smo ka Malom Mokrom Lugu, toga se sećam. I usput smo nailazili na leševe. Baš je u Dubrovačkoj ulici bila neka pekara, i tu su došli neki vojnici po hleb. Njih je pogodila bomba, i uglavnom tu je sećam se ležalo pet-šest vojnika oko te pekare.“

Život pod okupacijom

Kranjčec i njegova porodica se u Beograd ponovo vraćaju 12. aprila. Kako je Beograd između ostalog uništavan i zapaljivim bombama, zatiču potpuno uništenu svoju imovinu. Od tog trenutka kreće potucanje po Beogradu i život pod okupacijom, kaže Milan Kranjčec za Dojče vele.

„Mi smo uglavnom ostali gde smo. Počeli smo da se, da tako kažem, potucamo po nekim drugim stanovima. Nama je sve izgorelo 6. aprila. Moj otac je imao neku radionicu, pošto je bio mehaničar. Tako da nakon što nam je sve izgorelo počeli smo da živimo jedno vreme kod ujaka u Zemunu, posle smo se ponovo vratili za Beograd, našli smo neki stan, i tu smo preživeli okupaciju.“

Razbijanje Jugoslavije

Bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. ne može se posmatrati izvan konteksta 27. marta iste godine, ističe za Dojče vele istoričar Ljubodrag Dimić. Suštinski, prevrat od 27. marta je odredio sudbinu jugoslovenske države, kaže Dimić. Taj munjeviti rat na neki način i jeste vođen protiv Srba kao jezgra te države, kaže Dimić.

„Kao ključna posledica tog vojnog poraza bilo je razbijanje države, koju je uz ostalo Adolf Hitler smatrao veštačkom tvorevinom. Kao posledica tog poraza u ratu negde oko 370.000 vojnika je odvedeno u nemačko zarobljeništvo, i nekih 30.000 je odvedeno u italijansko zarobljeništvo, i to je takođe bila jedna od važnih stvari koje bi trebalo pomenuti u vezi s aprilskim ratom.“

Dvadeseti vek - vek sukoba

Dvadesetak godina kasnije, tačnije šezdesetih godina prošlog veka, započinju i veliki gastarbajterski talasi ka Nemačkoj i Ljubodrag Dimić smatra da se to može posmatrati i kao temelj građenja nekih novih odnosa Srbije i Nemačke. Dimić pored toga, kao istoričar, skreće pažnju na još jedan detalj:

„A to je da je 20. vek, sa dva rata, u kojima su se direktno sučelili srpski i nemački narod, zapravo bio diskontinuitet u odnosu na prethodni period. Na primer, na 19. vek, gde su ti narodi živeli u relativnoj harmoniji, pa čak i u okviru Habsburške monarhije, i gde se faktički ta razmena svih vrsta iskustava, znanja i uticaja neprestano odvijala“.

Za manje konfliktnu budućnost

Sedamdeset godina nakon bombardovanja Beograda proteklo je u znaku često komplikovanih odnosa Srbije i Nemačke, ocenjuje Dimić, ali isto tako se mora reći da je za to vreme srpska dijaspora postala jedna od najvećih u Nemačkoj, i da je Nemačka jedan od glavnih privrednih partnera Srbije. To sve znači da naša društva moraju da uče iz iskustva stečenog u prošlosti, kako se ne bi ponavljale iste greške, kaže Dimić:

„Prema tome, čini mi se da je i na nama, i na kolegama u Nemačkoj, da to sedamdesetogodišnje iskustvo temeljno proučimo. Da iz njega izvučemo iskustvo i da na osnovu njega gradimo budućnost, koja bi bila manje konfliktna i traumatična. Srpski narod ima šta da nauči od nemačkog naroda. Ali, istovremeno, srpski narod pripada grupi naroda koji mogu mnogo toga od sopstvenog iskustva i znanja da unesu u tu bogatu riznicu evropskih znanja i kulture. I čini mi se da je to neki put na kome treba graditi budućnost“.