75. rođendan Malog princa
7. april 2018.
U svom bajkovitom pripovedanju u Malom princu, koji se prvi put na policama knjižara, na francuskom i engleskom jeziku, pojavio 6. aprila u Njujorku, Antoan de Sent Egziperi se bavi suštinskim pitanjima svog vremena. Ali, danas 75 godina kasnije, poruke te knjige su relevantnije nego kada su se tek pojavile.
Josef Haniman, piščev biograf govori o čoveku koji stoji iza ovog svetskog bestselera i tajni njegovog uspeha.
DW: Gospodine Haniman, da li možete da se setite kako je izgledalo Vaše prvo čitanje te knjige?
Joseph Haniman: Malog princa sam prvi put pročitao kao dete. Moram reći da ga tada nisam sasvim razumeo. Bio mi je pomalo zagonetan. A zagonetan je zapravo i ostao. Verovatno zato on tako dobro i funkcioniše.
Mali princ je trebalo da bude dečija knjiga. Zar Antoan de Sent Egziperi nije napisao knjigu za odrasle?
To je ono što se često može čuti: to je dečija knjiga za ljude od 7 do 77 godina, čemu se danas može dodati još 20 godina. To jeste knjiga za dete koje živi u nama.
Danas Mali princ spada u red najčitanijih knjiga svih vremena. Preveden je na nekoliko stotina jezika i dijalekata. U čemu je tajna tolikog uspeha?
Lik Malog princa, kao i deo sa lisicom i zmijom, sve to je pomalo misteriozno. To je nešto što se uklapa u sve moguće kontekste i u svako moguće vreme. Priča je izuzetno svestrana: Mali princ se može razumeti kao ekološka bajka, kao što se to poslednjih godina i događa - sa Malim princom koji brižljivo čisteći vulkane održava planetu čistom - ili se može razumeti kao neka vrsta naučno-fantastične bajke. Ali, ono što ovu knjigu čini posebnom je to što je ona u osnovi prva međuplanetarna i futuristička bajka.
Antoan de Sent Egziperi nije bio samo autor, već i pilot. Dva poziva koja na prvi pogled nemaju nikakve veze jedan sa drugim. Ali u njegovoj biografiji ste napisali da je bio protkan i jednim i drugim. Kako to mislite?
Antoan de Sent Egziperi je imao preterano bujnu maštu koja je zauvek izgorela sa njim. Cijeli njegov život bio je sjajan, fascinantan, veoma simpatičan haos. Istovremeno, on je bio oduševljen i tehnologijom. Ta njegova fantazija se rano pokazala kroz teatarske predstave koje je izvodio, male tekstove koje je pisao još kao dete. S druge strane, on je postavio discipliranje kroz tehnologiju - naravno nesvjesno. U suštini, on se čitav svoj život nikada nije mogao odlučiti šta bi želio raditi, ustvari, on to vjerovatno nije želio da uradi.
Samo pisanje, bez stavljanja ruke na upravljač aviona i doživljavanja avanture, za njega bi bilo previše apstraktno. A i sedenje u kokpitu i doživljaj avanture, a da to ne bude nadograđeno njegovom imaginacijom, bilo bi mu nepojmljivo. Avantura je morala biti ispričana, a sama priča je morala biti razrešena kroz njegove opasne situacije. To je praktično dvostruki kolosek po kojem se ceo njegov život kretao napred.
Avionsku nesreću između Libije i Egipta tokom 30-ih godina, Sent Egziperi i njegov mehaničar su preživeli, boravili u pustinji nekoliko dana. Malo je falilo da to ne preživi.
Iznenadno pojavljivanje Malog princa u pustinji se konkretno odnosi na taj događaj. Zato se može zamisliti kako sa sve većom žeđi počinju halucinacije. I iz ovog iskustva on je uspio stvoriti tu književnu scenografiju, koja je okvir čitave priče.
Kada se Mali princ prvi put pojavio u Njujorku te 1943. godine, još uvek je besneo Drugi svetski rat.
Antoan de Sent Egziperi je užasno patio tokom te dve godine, koje je proveo u SAD. Prvo jer ga je grizla savest - njegovi, uključujući i njegovu majku, ostali su u Francuskoj – a potom, jer se našao između dva fronta. Tokom celog vremena provedenog u SAD izbegavao je da javno kritikuje kolaboraciju Francuske sa nacističkim režimom, što su mu prebacivali Francuzi u egzilu. Oni su pak išli toliko daleko da su ga optuživali da je bio simpatizer tadašnje Višijeve Francuske. Ali to se ne može reći.
On je bio duboko nesrećan. A "Mali princ" je bio način da pobegne u svet mašte. To je refleks koji je često imao. Takođe, rekao bih da je Mali princ bio pokušaj prevazilaženja banalne političke dimenzije koja mu je uvek bila dosadna i sa kojom nikad nije izašao na kraj, te način da kaže da ima mnogo drugih važnijih stvari - kao što je to čovečanstvo. Čovečanstvo je nepolitička kategorija i on je uzdiže u svom Malom princu.
Da li je njegova priča i danas aktuelna?
Danas se možda iz knjige može izvući pitanje smisla ukupnog postojanja. Postojanja, univerzuma i bivstvovanja - bez pribegavanja religijama. Mali princ se stalno regeneriše, pokazujući uvek iznova nove horizonte značenja.
Joseph Haniman, rođen je 1952. godine u Čuru (Švajcarska), a živi i radi kao novinar, esejist i autor u Parizu. Njegova knjiga "Antoan de Sent-Egziperi – melanholični svetski putnik" objavljena je 2013. godine.