A gde radite preko vikenda?
8. februar 2019.
Kada 43-godišnja Kerstin Šmit (ime promenjeno), petkom dođe kući posle posla, skuva nešto na brzinu za svoja dva sina, presvuče se, ako stigne, kratko se i odmori, a potom ide dalje – na drugi posao. Jer, pored toga što radi u jednoj advokatskoj kancelariji, preko vikenda radi u garderobi sale za karnevalske priredbe.
„Već deset godina radim dodatne poslove, jer nikada nisam imala dovoljno novca da prehranu i odevanje tri osobe“, kaže Šitova za DW. Za nju to znači – sedmodnevnu radnu nedelju. „Ne stižem da se probudim“, kaže za vreme intervjua, „ali ne mogu sebi da dozvolim odustajanje od dodatnog posla“.
Neoporezovan posao
Šmitova je jedna od 3,4 miliona građana Nemačke koji rade više poslova. Godine 2003, takvih je bilo oko 1,4 miliona – danas ih je dakle dvostruko više. Većina njih ima glavni posao i pored njega – dodatni. Taj dodatni posao je najčešće takozvani „mini-džob“ sa zaradom od 450 evra mesečno. Te brojke je, na parlamentarni upit Stranke levice, objavila nemačka vlada.
Razlozi za bum „malih poslova“ su mnogostruki, kaže Enco Veber sa Instituta za istraživanje tržišta rada IAB. Za njega je najvažniji razlog u tome što su mini-zaposlenja oslobođena poreza i drugih davanja. „A to je“, kaže, „tako jaka subvencija da mnogi žele da je iskoriste.“
Mnogo ljudi upućeno na to
No, motivi posezanja za više od jednog posla – razlikuju se. Kerstin Šmit na svom poslu zarađuje 2.600 evra bruto – posle svih odbitaka, ostaje joj 1.650 evra neto – pola te sume die na kiriju, kaže. Nikada nije dobila alimentaciju za svoja dva sina, pa je zato uvek morala da dodatno radi – kao konobarica, kasirka ili u drugim servisnim delatnostima: „pri tome ne radim to zbog lukzusa, štednje ili godišnjeg odmora, već samo da zaradim novac da preživim“.
Veber kaže da se ne može tačno proceniti koliko ljudi u Nemačkoj zbog loše finansijske situacije radi više poslova, „Ali, u proseku vidimo da koji rade dva posla u svom glavnom poslu zarađuju mnogo manje od ljudi koji rade samo taj jedan posao; to je prema našoj računici razlika od oko 570 evra mesečno, i znači da je relativno mnogo ljudi upućeno na taj dodatni novac“. U Nemačkoj više od četiri miliona ljudi radi za manje od 2.200 evra bruto u mesecu“.
One koji rade dodatne poslove najčešče nalazimo među vaspitačima, zdravstvenim radnicima, ili na upravnim poslovima – u ugostiteljstvu, oblasti odmora i rekreacije ili trgovini na malo, oni tako uspevaju da zarade nekoliko dodatnih stotina evra mesečno.
Drugi posao kao osveženje
Naš istraživač, međutim, dodaje da bi bilo pogrešno reći da je jedini motiv za dodatni rad – novac. Jer postoje i drugi faktori, na primer, ima zaposlenih sa pola radnog vremena kojima je posao toliko naporan da im je bolje da drugu polovinu bar delimično ispune nešto lakšim radom.
Drugi zaposleni, poput Natali Dederihs, imaju dva posla jer im to odgovara kao bekstvo od jednoličnosti. Dederihsova radi 32 sata nedeljno kao negovateljica, a pored toga šest noći mesečno provodi na dežurstvu u jednoj ustanovi za ljude sa mentalnim hendikepom ili epilepsijom. Time je počela da se bavi još za vreme studija: „Sada sam vrlo vezana za kolege i stanare te ustanove“, kaže. I dodaje da drugi posao ne radi samo zbog novca, već da joj odgovara razlika između dva posla“.
„Finansijska sigurnost“
Nemačka je na prvom mestu po broju ljudi koji pored svog primarnog zanimanja rade i dodatni posao. Enco Veber smatra da poreske olakšice nisu baš najbolje rešenje. „Oni koji rade mini-poslove ne uplaćuju ništa u penzionu kasu. „To nije doprinos održivosti, a i dodatni poslovi u većini slučajeva nisu nešto što može da pomogne karijeri, odnosno boljoj integraciji u tržište rada“.
No, to i nije ono čemu teži većina ljudi sa dodatnim poslom. Mnogi rade nešto van svoje profesije da bi omogućili sebi godišnji odmor, posetu restoranu ili – hobi. Takva je Melani N. iz Bona. I ona radi puno radno vreme u jednoj advokatskoj kancelariji, a vikendom ispomaže u jednom disko-klubu. Taj posao joj nije neophodan da bi preživela, ali joj daje sigurnost: „Na taj način sam obezbedila sebi finansijsku slobodu i ne moram da svaki evro okrenem dvaput.“