Drhtavim glasom opisuje događaj od pre tačno tri godine koji joj je promenio život. Tog dana je silovana njena devetogodišnja unuka. Kada govori o tome i danas joj poteku suze. Fartun Adan sedi preko puta ove žene i strpljivo je sluša. Adan je direktorka organizacije Elman Peace and Human Rights Center u Mogadišu, glavnom gradu Somalije. Ovo je jedno od retkih mesta u ovom razrušenom i uništenom gradu na kojem žene uopšte mogu da govore o svojoj patnji. „Ona je uzela moju ruku i tešila me kao da mi je majka. Od tada smo kao porodica“, kaže žena misleći na Adan.

Adan je 1991. godine zajedno sa svojim suprugom osnovala ovu organizaciju za ženska prava. Iste je godine s vlasti srušen diktator Siad Bare nakon čega je izbio brutalni građanski rat koji traje i danas. Onda je 1996. godine ubijen i Adanin suprug, a ona je zajedno s ćerkama pobegla u Kanadu. No, 2007. godine se uprkos sukobu vratila u Mogadišu kako bi nastavila s borbom i angažmanom za prava napaćenih somalijskih žena.

Silovanje kao društveni tabu

Seksualno nasilje je u somalijskom muslimanskom društvu tabu o kojemu se ne govori, kaže Adan. „Godinama su muškarci u Somaliji čak tvrdili da ovde uopšte nema silovanja“, dodaje ona. Njene saradnice i ona same su stoga pokrenule kampanje i otvorile nekoliko kancelarija u koje žene mogu doći ukoliko im treba pomoć ili žele razgovor. One ovde mogu da razgovaraju s psiholozima o traumama koje su doživele, ali i posetiti neku od radionica koje im nude nove perspektive na polju zanimanja i posla. „Važno je ženama dati osećaj da su one te koje odlučuju. One tada mogu uvideti da mogu same da zarade novac i da ne moraju zavisiti od nekog muškarca. Ta samosvest menja njihov život“, kaže Adan.

Njena ćerka Ilvad Elman stoji pored nje i klima glavom. Ova 24-godišnjakinja se nakon završenih studija u Kanadi vratila u Somaliju. Svoj dotadašnji ugodan život zamenila je životom u stalnoj životnoj opasnosti u Mogadišu. Ovde pre nego što napusti kuću mora dobro da razmisli kojim će se ulicama kretati. Islamističke terorističke grupe Al Šabab, naime, redovno terorišu i ubijaju svoje protivnike. A u njih spadaju i borci za ljudska prava.

„Kada je bila mojih godina, moja majka je već imala mene i moje sestre. Iza sebe je već imala život u jednom izbegličkom kampu. Izgubila je i supruga. Morala je otići u novu zemlju i naučiti novi jezik, raditi. Ali uprkos tome je uspela da nas podigne i odgoji“, kaže Ilvad. „Moja majka je moj veliki uzor i to ne samo zbog njenog neustrašivog angažmana za somalijske žene. Ona je osoba s najvećom sposobnošću razumevanja drugih i najstrpljivija osoba koju znam“, dodaje ćerka.

San o pravednosti

U zemlji razrušenoj ratom, strpljenje je vrlo važna osobina. Adan se u svom radu stalno susreće s novim osobama, predstavnicima prelaznih vlada, budući da je prethodnik ili ubijen od strane terorista ili je morao podneti ostavku zbog raznih političkih razloga ili nesuglasica s članovima lokalnih klanova. Nagradom za ljudska prava fondacija Friedrih Ebert želela je da joj ukaže čast za „njen dugogodišnji uporni angažman za ženska prava i to u zemlji u kojoj već decenijama vlada građanski rat“.

Uprkos svim tužnim i strašnim pričama koje svakoga dana sluša, Adan još uvek veruje u svoj san – u pravdu. „Žene moraju znati da imaju svoja prava ako im se nešto dogodi“, kaže ona i dodaje da je ono što najviše muči somalijske žene – ćutnja. One tek retko pokazuju svoja prava osećanja. „Još uvek verujem u pravdu i delotvornu pravednu vlast. Verujem da ćemo jednom moći da kažemo: to se dogodilo meni, no mojoj ćerki se to više neće dogoditi. Ni njoj, a niti nekoj drugoj ženi. To u svakom slučaju želim da doživim“, kaže Adan.