Kraljevstvo Mali, države Hause u Nigeriji, stare tvrđave u Zimbabveu: imalo bi mnogo šta da se pripoveda o ranim epohama afričke istorije. No, u nastavnim planovima afričkih škola istorija je vrlo malo zastupljena, kaže Edvard Kirumira, dekan Fakulteta društvenih nauka na renomiranom Univerzitetu Makerere. On smatra da razlog za to treba potražiti u visokom obrazovanju: „Pogledajte današnje afričke univerzitete: tamo je najlošija situacija na institutima za istoriju“. Zbog toga, kako dodaje ovaj stručnjak, budući nastavnici zapravo ni ne uče istoriju kako treba.

To smeta i kamerunskom piscu Enohu Mejomeseu, koji kaže da je istorija savršeno sredstvo državne propagande. A kada nastava istorije služi samo za učvršćivanje ostarele elite na vlasti, onda pada motivacija mladih generacija da se suoče sa istorijskim temama. Tu se krije dovoljno materijala za podijumsku diskusiju koju je organizovala fondacija Gerda Henkel u okviru Global medija foruma u Bonu. Cilj je traženje novih načina da se istorija afričkog kontinenta istraži i prenosi.

Nema pristupa kolonijalnim arhivama

Za afričke istoričare, još je vrlo prisutno nasleđe iz kolonijalnih vremena. Mnoge izveštaji i dokumente koje bi mogli da prouče, napisale su nekadašnje kolonijalne sile i misionarska društva. Oni uglavnom odražavaju mišljenje nekadašnjih vlastodržaca. I nalaze se u arhivama Evrope i Severne Amerike. Afrikanci do njih ne mogu da dođu.

„Nikakvo čudo što su neke od najboljih knjiga o Africi napisane na Zapadu“, kaže Mejomese. Oni koji hoće da zavire u te izvore, moraju da se bore sa putnim troškovima i podnošenjem zahteva za vizu. A posle toga dolazi nova prepreka: mnoga dokumenta su označena kao tajna. Ako se nekome dozvoli da ih pregleda, do toga dolazi posle višegodišnjeg čekanja i pregovaranja.

Uzeti u obzir nove izvore

Kako da afrički naučnici nađu nove puteve da istraže svoju istoriju? Za Kenijsku blogerku i režiserku Ndindu Kioko, stvar je jasna: umesto biblioteka i banaka podataka treba koristiti druge vrste arhiva. One koje obično ne prepoznajemo. Tako bi proučavanje muzike afričkih zemalja otvorilo sasvim nove poglede na istoriju. A i bavljenje tradicionalnim odevnim predmetima ili materijalima otvara nove vidike.

Ndindi Kioko nije najvažnije da se nešto suprotstavi kolonijalnom pisanju istorije. Za nju je važno da se raskrsti sa dominacijom muškog pogleda na istoriju. Na primer, na odevnim predmetima od kanga-štofova na zapadnoafričkoj obali, obično su odštampani stihovi. Izbor pravog štofa je za žene u kulturi kojom dominiraju muškarci sredstvo da se izraze – što u političkom diskursu gotovo nikako nisu mogle. Slično važi i za tvarabsku muziku koja je krajem 19. veka postala rasprostranjena u obalskom regionu.

Potrebno je obratiti se mladima

To su nove ideje – koje pozdravlja Edvard Kirumira, tvrdeći da istoriju ne samo što treba drukčije proučavati, već i drukčije predavati: „Istoričari su možda u stanju da sortiraju aspekte istorije. Ali, šta to pomaže, ako ne uspeju da ih prezentiraju na zanimljiv način?“ Kirumira traži da i umetnici dobiju šansu da doprinesu nastavi istorije.

To tako vidi i DW: podijum na Global medija forumu je bio početak projekta „Afrički koreni“ koji je posvećen prenošenju znanja o afričkoj istoriji. Jezgro projekta je niz portreta istorijskih ličnosti na radiju – i u vidu internet-videa u strip-maniru. U tome učestvuje i jedan tim nigerijskih strip-crtača. Odjek je bio veliki. Mnogi učesnici Foruma, kako u sali, tako i na Fejsbuku, uključili su se u debatu. Dijalog sa naučnicima bi trebalo da se nastavi u okviru ovog projekta.