Najava smanjivanja javnih budžeta za poljoprivrednike na nivou Evropske unije, u Hrvatskoj nije izazvala toliko burne reakcije kao u nekim razvijenijim krajevima EU. Ali možda je upravo to simptom stanja u hrvatskom agraru, do te mere iscrpljenom da na negativne vesti izostaju čak i očekivana negodovanja onih koje to najviše pogađa. Kritički se oglasila jedino Hrvatska poljoprivredna komora (HPK), ali retki mediji u toj zemlji koji su preneli osnovnu informaciju, preneli su je uglavnom – dosta pogrešno.

Kriv ruski embargo?

Ukupni prihodi poljoprivrednika u EU već danas su manji za 40 odsto od proseka prihoda u ostalim privrednim granama, iako se Brisel načelno izjašnjava da EU želi domaću hranu na svojoj trpezi. I iako se već godinama ističe važnost povećanja subvencija za tu delatnost, Evropska komisija je – u nedavnom predlogu budžeta Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) nakon 2020. godine – predvidela smanjenje izdvajanja za pet odsto. Za hrvatsku poljoprivredu, koja je postala deo EU u svojoj već krajnje ranjivoj fazi (baš kao i ostatak nacionalne ekonomije), taj udar bi mogao da bude fatalan.

- pročitajte još: Sistem kazni i nagrada

Nadalje, u EU postoji raširena bojazan da će izlazak Velike Britanije iz članstva rezultirati još većim jazom između sektorskih prihoda na štetu poljoprivrede. „Embargo za Rusiju doveo je do snažnog potresa tržišta što je dodatno oslabilo evropske proizvođače, pa se tada morao izdvojiti paket pomoći“, podseća predsednik HPK Mladen Jakopović. „Ali još se nadamo da ovo sada neće biti konačna odluka Evropske komisije. U narednom periodu ćemo, s ostalima u EU, vršiti veći pritisak, s nadom da poljoprivreda neće biti ostavljena na marginama, već da će biti postavljena kao ključna za bezbednost i održivost članica.“

Isti standardi za sve

Prema gledištu koje zastupa HPK, ali i najveće udruženje EU-poljoprivrednika i njihovih zadruga Copa-Cogeca, problem predstavlja i namera Evropske komisije da preko ZPP nametne proizvođačima nove ekološke standarde: „Tržište EU zatrpavaju proizvodi iz trećih zemalja koji nisu proizvedeni po istim, skupim standardima, što dodatno šteti domaćim proizvođačima. Ako se takav trend nastavi, to bi moglo da izazove teške poremećaje, a još se i budžet smanjuje. Na sastancima sa Evropskom komisijom i drugde zalažemo se za isti ili veći budžet, pojednostavljenje procedura, iste standarde za treće zemlje i oprez s međunarodnim ugovorima.“

Jakopović nam je u razgovoru objasnio da bi, prema njegovom mišljenju, najbolje bilo da domaći proizvod ostane što bliže tržištu na kojem je proizveden – i zbog transportnog troška, i zbog zaštite životne sredine od transporta, i zbog svežine proizvoda. Što se tiče samog budžetskog dela ZPP, trebalo bi napomenuti da Hrvatska iz sume za period od 2014. do 2020. godine povlači 370 miliona evra za namenska, direktna plaćanja, i 320 miliona za tzv. ruralni razvoj. Ali udeo direktnih plaćanja, međutim, Evropska komisija planira da vremenom dovede na 100 odsto.

Nezavisni ekonomski analitičar i poznavalac hrvatske agrarne politike Goran Đulić smatra da se time iznova aktuelizuje pitanje: da li EU želi pristupačnu sopstvenu poljoprivredu i šta to tačno znači za krajnje potrošače. „Sa smanjenjem izdvajanja kratkoročno bi došlo do trenutnog šoka i ubrzanog pada poljoprivrede u ekonomskom aspektu vezano za proizvodnju, i socijalnom vezano za o(p)stanak seljaka u toj ekonomskoj grani. Dugoročno, pak, izazovi koje očekuje agrarni sektor u EU nameću još više upitnika“, ukazuje Đulić.

Biološko odumiranje

Prvenstveno se to odnosi na današnju zahtevnu proizvodnju koja iziskuje visoke standarde, ali koja teško može globalno da konkuriše proizvodima van odabranog evropskog kruga, s obzirom na to da je primarni aspekt prilikom odabira proizvoda njegova cena, a tek potom kvalitet. „U tom kontekstu“, nastavlja sagovornik DW, „zavisi kako evropska poljoprivreda želi da se pozicionira interno, a kako globalno. Problemi koji nju očekuju već su viđeni na mikronivou u najsiromašnijim zemljama EU poput Hrvatske, gde višak sredstava stvara pritisak i izaziva neravnopravnost na zajedničkom tržištu.“

- pročitajte još: Ruski embargo kao blagodet?

„Na globalnom terenu to ispada problem, dok se u ’našem dvorištu’ okreće glava. Na tom tragu, liberalizacija tržišta nagnula je vagu na jednu stranu, a ostatak osudila na goli opstanak. Nekadašnji zaštitni mehanizmi kroz rigoroznije kvote i carine držali su tržište koliko-toliko ravnopravnim. Slični potezi koje su neke zemlje nametnule EU, reciprocitetno se mogu primeniti kroz međunarodne odnose prema tržištima, npr. azijskima i severnoameričkom, gde postoji prevelik disbalans u spoljnotrgovinskom bilansu“, ocenio je Đulić za DW.

On smatra da sve ostaje na političkoj volji, mimo „vatrogasnih“ mera, a od toga će zavisiti i smislenost razvoja poljoprivrede na zdravim temeljima koji idu na ruku svima, a prvenstveno seljacima i krajnjim potrošačima. U protivnom će viši ekološki standardi da posluže potencijalno visokom kvalitetu proizvoda koje – neće imati ko da isporuči. Nije to nipošto samo problem Hrvatske i par drugih slabije razvijenih članica EU, već Unije u celini. Većina poljoprivrednika Evropske unije su suštini penzioneri, sa svega šest odsto mladih. A to se neće popraviti sve dok se agrar s razlogom doživljava kao neprofitabilna delatnost.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android