DW: Da li se osećate bezbedno u Bosni i Hercegovini dok obavljate vaš novinarski posao?

Avdo Avdić: Većina građana BiH se oseća nesigurno, pa se i ja osećam nesigurno, prvo kao građanin BiH, a tek onda kao novinar. Uopšte ne ističem da su novinari nešto posebno nesigurni, jer ovde je ugroženo 90 odsto građana.

Pitam to s obzirom na pretnje koje ste dobili u poslednje vreme. Koliko ih je bilo i koje su, prema vašem mišljenju, posebno opasne?

Pretnje primamo svakodnevno. Međutim, objavljujemo samo one ozbiljne.

Koje shvatate kao ozbiljne?

Imamo problem što i te ozbiljne postaju sve češće, pa onda ne možemo sve to da objavljujemo, jer bismo onda mi postati tema umesto onih o kojima pišemo.

Kako razlikujete ozbiljne od neozbiljnih? Pretnja je pretnja…

Pretnja jeste pretnja, međutim, ako vam zaprete osobe koje su već počinile krivična dela ubistva ili osobe koje se dovode u vezu s velikim narko-kartelima u svetu, onda to morate da shvatite mnogo ozbiljnije od toga kada vam neki, možemo reći opravdamo frustrirani građanin ove zemlje, napiše nešto na Fejsbuku ili Tviteru, jer se ne slaže sa vama.

Jedna od pretnji koje ste objavili u javnosti stigla je od ljudi koje upravo dovodite u vezu s narko-kartelima. Da li ste dobili zaštitu vlasti u BiH?

Prvo, ne dovodim ja te osobe u vezu s drogom, njih dovode policijske agencije i pravosudne institucije iz mnogo ozbiljnijih zemalja od BiH, dakle iz Holandije, Španije, Slovenije i naravno američka DEA koja je radila istragu i koja je prva dostavila informacije holandskom pravosuđu o narko-kartelu Tito i Dino. To je jedna stvar. Mnogo je institucija, što domaćih što međunarodnih, tražilo od policijskih i pravosudnih institucija BiH da me zaštite. Istina, i danas sam bez policijske zaštite, ali ne zato što mi je niko nije ponudio, već zato što mislim da nikakva policijska zaštita ne može da me spasi ukoliko postoje ozbiljne namere da me neko likvidira. Naravno samo sam u saradnji s nekim policijskim agencijama u BiH podigao taj stepen opreza, ali neposrednu zaštitu nisam uzeo.

Vi navodite da je narko-kartel Tito i Dino o kojem ste pisali, jedan od 50 najjačih u svetu. Novinari poput Roberta Savijana ili Anabele Hernandez koji su pisali o velikim narko-kartelima, imaju 24-časovnu policijsku zaštitu. Zašto Vi onda niste prihvatili zaštitu?

Verovatno su pretnje koje su oni dobili ozbiljnije od onih koje sam dobio je. Ja svoje pretnje ne smatram neozbiljnim, ali verovatno su pretnje koje su oni dobili mnogo ozbiljnije.

Nekako u isto vreme s tim pretnjama od ljudi koji se, kako ste rekli, u nekoliko zemalja dovode u vezu s trgovinom drogom, na redakciju Žurnala stiglo je pismo s prstenom granate haubice. Adresirano je na Vas i kolegu Amarilda Gutića, a na poleđini pošiljke pisalo je Pretis Vogošća. Šta su uradile nadležne službe BiH po tom pitanju? Da li se do sada neko iz Pretisa tim povodom zvanično oglasio?

Niko se nije zvanično oglasio. Nisu ništa preduzeli, iako je samom objavom njima već postalo jasno da je neko počinio krivično delo. A to je krivično delo pretnje. U stvari, to je ugrožavanje bezbednosti prema Krivičnom zakonu BiH. Znači oni su već imali dokaz koji smo mi objavili i nisu preduzeli ništa.

Ali institucije nisu preduzele ništa iz razloga – što ja mislim u ovom konkretnom slučaju, kada je u pitanju taj prsten od granate – da institucije stoje iza te pretnje. Kolega Amarildo Gutić i ja smo nekoliko puta pisali o kriminalu unutar Pretisa s kojim je povezan aktuelni federalni premijer Fadil Novalić i njegov ministar industrije i rudarstva i energetike Nermin Džindić. Pisali smo o načinu na koji iznose novac iz te firme koja, između ostalog, proizvodi te granate. I nakon serije tih naših tekstova, na adresu redakcije stigao je taj prsten.

Često ste u centru pažnje zbog onoga što pišete, brojne afere su nastale nakon vaših tekstova. Da li ste generalno zadovoljni reakcijom nadležnih službi na ono što objavite?

Ovde ne postoje reakcije nadležnih službi ako govorimo o reakcijama na koje vi mislite i koje bi bile očekivane u svakoj normalnoj državi. Dakle, ovde ne postoje reakcije takve prirode. Ovde ne postoji reakcija da će neko biti razrešen s dužnosti, smenjen ili uhapšen zbog naših tekstova. Ovde postoje reakcije da uglavnom institucije u BiH počinju da istražuju mene i moje kolege tragajući za našim izvorima, tragajući za onim osobama koje nama dostavljaju informacije o kriminalu unutar institucija BiH.

Kada je koleginica Azra Omerović pisala priču o diplomama, ona je morala da ide u Tužilaštvo BiH da je državni tužilac specijalizovan za slučajeve koje treba zataškati Oleg Čavka, ispituje ko su joj izvori i na koji način je razotkrila priču. Kada sam ja objavio slučaj SOA, u koji je umešana Hrvatska obaveštajna služba, takođe sam morao da idem da odgovaram na pitanja ko su bili moji izvori. Dakle, svaki put kada mi nešto objavimo, institucije nas pozivaju da mi ispričamo ko su nam izvori i odakle nam informacije. Nikada ne proveravaju naša saznanja ili objave.

Iako vas Zakon o slobodnom pristupu informacijama BiH štiti od toga da ne otkrivate izvore…

Gledajte, Zakon o slobodnom pristupu informacijama može da se odnosi isključivo na informacije za koje institucije procene da su od javnog značaja. A mi nastojimo da objavimo informacije čije objavljivanje nije u interesu institucija. Tada nastaje problem. Međutim, Zakon o krivičnom postupku BiH, a imate ga i na entitetskim nivoima, decidno je propisao da se novinar ne može saslušati u svrhu zaštite izvora informacija. Dakle, uprkos tim jasnim zakonskim odredbama, pravosudne institucije nas saslušavaju.

Štite vas, odnosno pružaju vam podršku lokalna udruženja novinara. Poslednji put su reagovali Reporteri bez granica, OEBS, brojne druge organizacije… Novinari svetskih medija obraćaju vam se za pomoć i razmenu informacija. Međutim, postoje kolege, a i neki zvaničnici, koji dovode u pitanje vaš kredibilitet. Kako to tumačite?

U Bosni i Hercegovini, a naročito u Sarajevu, imate prividnu medijsku slobodu. Dakle, postoji mnogo medija koji objavljuju sve o nekima, ali vrlo malo medija koji objavljuju sve o svima. Sada to govorim prevashodno za Sarajevo. U Republici Srpskoj je to jasno polarizovano – postoje mediji koji rade za opoziciju i oni koji rade za vlast. Pošto u Sarajevu postoji veoma mnogo puno političkih partija, onda svaka od njih ima svoje medije koji forsiraju određene stvari o određenim osobama. Ali vrlo malo ima medija koji objavljuju sve o svima. I ukoliko počnete da objavljujete o jednoj određenoj grupaciji i, ako ste juče objavljivali o nekoj trećoj grupaciji, naravno da ćete se naći na udaru medija koji su u njihovom vlasništvu i oni će pokušati da vas diskreditiraju.

Ja nemam nikakav problem da neko objavi sve što eventualno ima o meni. Nemam nikakav problem da objavim svaki dokaz u vezi s mojim eventualnim nezakonitim postupanjima. Ali ako uzmete analizu, videćete da se, kako mi objavimo koju priču, uvek preispituju naši izvori i naše namere, a ne preispituju se nikada naši navodi. A to je i ono što je dobro, jer naše navode niko ne osporava. Znači, oni pokušavaju samo da uklone naše saradnike ili da uklone naše izvore. Novinar bi i trebalo da bude neko čiji su navodi nesporni.

Kada smo kod kredibiliteta, njega je u vašem slučaju jednom prilikom doveo u pitanje ruski ambasador u BiH. Bili ste među prvima koji su pisali o ruskom uticaju u BiH. Neki su na početku odbacivali ono što ste pisali o toj temi, a u međuvremenu vaša istraživanja koriste ugledni svetski mediji kada pišu o Rusiji. Koliki je, prema vašim istraživanjima, ruski uticaj u BiH i regionu?

Neki su odbacivali tada, ali neki i danas odbacuju, naše informacije o ruskom uticaju u BiH. Istina, nije problem što to ne interesuje „obične građane“. Problem je što zvaničnici u BiH koji sebe smatraju probosanskim i prozapadnim političarima, ignorišu taj veliki problem. I ovi međunarodni eksperti pričaju o ruskim lažnim vestima, ali ignorišu da Rusi u BiH, a delom i u Hrvatskoj i Srbiji, kontrolišu državne institucije.

Neki smatraju da je čitava priča o ruskom uticaju ipak prenaduvana. Da li se slažete?

Bojim se da je ta priča minimalizovana, a ne prenaduvana.

Spomenuli ste aferu o diplomama. Za nju su se veoma zainteresovali i nemački mediji. Šta je epilog te afere? Nedavno je pokrenuta akcija „Pero“ u okviru koje je uhapšeno 20 osoba, od kojih je deset zadržano u pritvoru. Reč je, da podsetim, o falsifikovanim diplomama u BiH. Da li je to što je pokrenuto dovoljno?

Tu se krenulo u dva pravca, nakon naše priče o diplomama. Prvo su institucije napravile predstavu za javnost kada su počele da vrše proveru lažnih diploma. Lažna diploma je uglavnom falsifikovana diploma. Međutim, lažnu diplomu trebalo bi razlikovati od nezakonito stečene diplome. Lažnu diplomu možete da steknete bilo gde, da kupite, da je neko falsifikuje.

Međutim, diplomu nezakonito možete steći i onda kada imate podršku školske institucije koja vam izdaje tu diplomu. Ovo što su radile državne institucije BiH proveravajući svoje službenike ili diplome svojih službenika u suštini je bilo samo bacanje prašine u oči građanima BiH. Oni su procesuirali samo one koji su kupili falsifikovane diplome, ali nisu ušli tamo gde je izvor problema, a to su školske ustanove gde vlada obrazovna mafija.

To je jedna stvar. Druga stvar, ova akcija Tužilaštva Unsko-sanskog kantona je, prema mom mišljenu, u redu. Oni su krenuli na izvor problema, a taj izvor je bio u tim školskim i visokoškolskim ustanovama i vlasnicima tih školskih ustanova. Oni su u okviru svojih nadležnosti uspeli da dokumentuju da su škole te koje su izdavale nezakonito diplome. To je ispravno. Međutim, državno tužilaštvo ne reaguje.

Šta to konkretno znači? Da li će i ubuduće na rad u Nemačku da odlaze osobe sa lažnim ili nezakonito stečenim diplomama?

Apsolutno mogu, jer izvor problema nije uklonjen. Pravosudne institucije BiH nemaju hrabrosti da uđu u te obrazovne institucije kako bi razrešili ili dokumentovali kriminal.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android