DW: U brojnim zemljama kritikuju se ideje Austrije da se zatvore granice u regionu, konkretno ona između Makedonije i Grčke. Mnogi upozoravaju na to da postoji mogućnost takozvanog domino-efekta na granicama.

Sebastijan Kurc: Mi smo, kao prvo, u vrlo intenzivnom kontaktu sa zemljama regiona i razumemo da je to izazov za sve zemlje koje se nalaze duž tzv. Balkanske rute. One su do sada bile samo tranzitne zemlje i njihov glavni zadatak bio je da izbeglice što je brže moguće samo sprovedu od granice do granice. To je mnogo manji izazov nego da ste zemlja koja je cilj izbeglica. Mi to znamo najbolje, jer smo bili i jedno i drugo – i tranzitna i ciljna zemlja. Mi rado slušamo savete onih koji su do sada na tom polju učinili mnogo više nego mi. Ali samo jedna evropska država je, gledajući odnos broja izbeglica i broja stanovnika, do sada primila više ljudi od nas – to je Švedska. Slovenija je prošle godine primila hiljadu izbjeglica, Češka još manje, Srbija skoro da i nema izbjeglica koju su u toj zemlji zatražile azil, Hrvatska ih ima par stotina. Austrija ih je imala 90.000. Zbog toga se trudim da drugim zemljama objasnim ove stvari, kako bi one imale razumevanja za naše napore. Mi ne možemo da primimo još 90.000 ljudi. Zbog toga smo i rekli da ćemo ove godine primiti maksimalno 37.500 izbeglica. To je mnogo više nego sve ostale zemlje duž Balkanske rute zajedno. Istovremeno, u intenzivnom smo kontaktu s tim zemljama jer verujem da se akcije moraju izvoditi koordinirano. Ako nema zajedničkog evropskog rešenja, onda nam ne preostaje druga opcija u pokušaju da smanjimo priliv ljudi u Austriju.

Zemlje Balkana, poput Kosova i Albanije, proglašavaju se zemljama sigurnog porekla, a istovremeno je perspektiva ulaska u EU sve dalje. Da li će se nešto učiniti i na tome da se tim zemljama pruži perspektiva ulaska u EU, o čemu je bilo reči ovde u Minhenu?

Nadam se da ta perspektiva neće pasti u drugi plan. Austrija čini sve da podrži te zemlje na tom putu. Svako ko poznaje prilike u regionu zna da baza za mir i bezbednost počiva na perspektivi ulaska u EU. Ako nje ne bude, onda preti opasnost negativnog razvoja prilika u regionu, a države poput Austrije, Nemačke i drugih država centralne Evrope trpele bi najveće posledice ako dođe do takvog razvoja događaja.

Zemlje takozvane Višegradske grupe (Češka, Slovačka, Poljska i Mađarska), predlažu zatvaranje granica sve do Makedonije. Šta mislite o tome?

Mi smo u intenzivnom kontaktu s državama Višegradske grupe. Austrija se vrlo dugo borila za zajedničko evropsko rešenje problema, a svi pokušaji su do sada završeni neuspehom. Mislim da je potrebna nova inicijativa i da bi smanjenje priliva izbeglica duž Balkanske rute moglo da pomogne da se dođe do zajedničkog rešenja na nivou EU. Zatvaranje granica bi prvenstveno bio signal krijumčarima, izbeglicama, prvenstveno takozvanim ekonomskim izbeglicama, da je Evropa preopterećena i da ne možemo da prihvatimo sve te ljude. To znači da bi generalno manje ljudi kretalo na put. Drugo, mislim da bi time bitno porasla spremnost Grčke da dozvoli da joj pomognemo. Stvari bi se naprečac promenile ako Grčke ne bi bila tranzitna zemlja u kojoj se izbeglice ne zadržavaju ni 24 sata, već ako bi ona stavila do znanja da se ruta do centralne Evrope ne može proći tek tako, što je bio slučaj prošle godine.

Ako se prihvati Vaš predlog kontrole granice između Makedonije i Grčke, onda bi se time pomerila i granica Šengenske zone. Da li bi to izazvalo novi konflikt s Grčkom?

Punih godinu dana podržavali smo Grčku, Evropska unija imala je razne ponude za pomoć koje nisu prihvaćene. Ako neko ima drugo rešenje, ja ću biti prvi koji će to pozdraviti aplauzom. Ali mi ne možemo u očekivanju velikog, konačnog rešenja da stojimo po strani dok ne postanemo totalno preotperećeni . Mi ne želimo nacionalni pristup problemu – ne želimo, ali smo prisiljeni na to. Drugo, mislim da je ovaj regionalni pristup problemu opet bolji nego pristup sa nivoa jedne države. Zbog toga smo u kontaktu, ne samo sa Višegradskom grupom, već i sa zemljama duž Balkanske rute kako bi zajedničkim naporima pokušali da smanjimo priliv izbeglica. Beskonačan prijem izbeglica u Evropi nije moguć. Mislim da je mnogo bolje pokušati da se pruži pomoć na licu mesta, u kriznom regionu. Na primeru Švedske videli smo šta se dešava kada jedna zemlja postane preopterećena. Švedska je bila predvodnik u pomoći zemljama u razvoju i sada je morala da smanji tu pomoć, a novac da preusmeri za smeštaj izbeglica u svojoj zemlji. S novcem za izdržavanje jedne izbeglice u Švedskoj, ta zemlja je mogla da zbrine 30 do 40 izbeglica u regionu. Zato moramo da odustanemo od politike bezgraničnog prema izbjeglica i smanjimo njihov broj.

Pomenuli ste konačno, veliko rešenje za taj problem. Kako bi ono moglo da izgleda?

Uveren sam da ćemo na kraju imati rešenje na nivou Evropske unije i za to ću se i boriti. Na kraju ćemo ponovo imati EU bez unutrašnjih granica, ali samo ako imamo funkcionalne spoljne granice. Mislim da na kraju neće biti moguće da svaka izbeglica, ili ekonomska izbeglica, sama odlučuje u kojoj zemlji EU će podneti zahtev za dobijanje azila. Kao čovek razumem da to izbeglice danas čine, ali kao političar mogu da kažem da taj sistem ne može da funkcioniše na duže staze.