„Albanci su bili fenomenalni. Tamo je posle rata bilo više Jevreja nego pre rata“, kaže 83-godišnja Johana Juta Nojman. Za vreme Drugog svetskog rata ta Jevrejka iz Hamburga našla je utočište kod jedne muslimanske porodice u Albaniji. U toj maloj zemlji je pre rata živelo oko 200 Jevreja (od ukupno milion stanovnika koliko je Albanija tada imala) – a neposredno nakon rata više od 2.000.

Johana Juta Nojma danas živi u Vašingtonu. U Nemačku ju je pozvalo Društvo nemačko-albanskih prijatelja da predstavi svoju knjigu „Zaobilaznim putem preko Albanije“. U njoj ona opisuje bekstvo njene porodice u proljeće 1938. u Albaniju koja je tada bila pod italijanskom okupacijom. Albanska ambasada u Berlinu je do 1942. godine Jevrejima izdavala vize. Tako su do leta 1943. godine mnogi Jevreji iz Evrope zatražili azil u Albaniji jer u drugim zemljama to više nije bilo moguće.

Zadata reč jača od svega

Gostu („mikut“) se u Albaniji treba, prema starom običaju, iskazati odanost i gostoprimstvo, i zagarantovati mu bezbednost. Ako jedan Albanac nekom gostu da svoju reč („besa“), onda mora i da je održi. I upravo ta tradicija doprinela je tome da su mnogi Jevreji iz čitave Evrope između 1938. i 1945. našli utočište u zemlji sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Tamo je većina njih i nastavila da živi do početka 1990-ih. Nakon pada komunističkog režima, mnogi albanski Jevreji iselili su se u Izrael i SAD.

Izraelski memorijalni centar Jad Vašem do sada je 69 Albanaca odlikovao priznanjem „Pravednik među narodima“. Neki od njih predstavljeni su i na putujućoj izložbi „Besa: pitanje časti“, koja je 2008. godine prvi put postavljena u glavnom sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, a upravo se mogla videti i u Drezdenu. Iduće stanice su joj nemački Gerlic i Lajpcig.

„Tretirali su nas kao sopstvenu porodicu“

I za porodicu Johane Jute Nojman Albanija je značila spas od deportacije i smrti. U početku su živeli u jednom hotelu, ali ubrzo su upoznali albansku srdačnost: „Nakon neka tri meseca iselili smo se iz hotela i živeli smo kod jedne muslimanske porodice. Tamo smo po prvi put doživeli ramazan i Bajram. To je bilo divno. Ti ljudi tretirali su nas kao sopstvenu porodicu.“

Fašistički okupatori su i u Albaniji pokušali deportuju Jevreje, ali tamošnje stanovništvo nije htelo da ih izruči. Čak su i članovi vlade snabdevali Jevrejske obitelji lažnim dokumentima. Mnogi albanski seljaci primali su Jevreje i skrivali ih – na primer u selu Tre Vlaznjit (Tri brata) u blizini Valone gde je utočište našla porodica Ane Koen. „Rođena sam u Albaniji neposredno nakon završetka rata i tamo sam odrasla. Uvek sam se osećala kao Albanka jevrejskog porekla. Moja porodica pobegla je iz Soluna“, priča njujorška zubarka koja je Albaniju napustila 1992.

Izuzetak na Balkanu

Albanija je, što se tiče situacije Jevreja, bila izuzetak u odnosu na ostale istočnoevropske zemlje pod nacionalsocijalističkom okupacijom, ukazuje istoričar i stručnjak za Balkan Mihael Šmit-Nike u jednom eseju. Između 1938. i 1945. preko 70 odsto albanskog stanovništva bilo je muslimanske veroispovesti, ostalih 30 procenata su bili pravoslavci i katolici. Takav odnos doveo je do posebne međuverske tolerancije, smatra Šmit-Nike. Spremnost na pomoć progonjenim Jevrejima, kaže, bila je prisutna u svim socijalnim, verskim i političkim grupama: „Bilo je onih koji su sarađivali komunističkim pokretom otpora i spasavali Jevreje, kao i onih koji su sarađivali sa okupatorima i uprkos tome skrivali kod kuće Jevreje.“