Višespratnica u okolini Kašarija, negde između Tirane i Drača, u blizini auto-puta. Oko kuće je postavljena gvozdena ograda sa teškom kapijom. Otvara je 50-godišnjak, tip intelektualca sa naočarima. Vrlo dobro govori engleski. Oprezno zatvara kapiju i vodi gosta u malu sobu u kojoj su plastični sto, laptop-računar, električna peć, a na zidu su crno-bele slike vođa Mudžahedina iranskog naroda u egzilu: bračnog para Masuida i Marijan Radžavi. Jedan stariji gospodin, sa bradom i naočarima, nudi mi kafu. „Iransko gostoprimstvo“, kaže na engleskom, uz suzdržan osmeh.

Čovek koji mi je otvorio vrata kaže da se zove Farzin Bahadur Gurdazi i da je jedan od vođa iranske opozicione paravojne organizacije u egzilu. Tvrdi da je vođa grupe narodnih mudžahedina i da je ovlašćen da razgovara sa medijima. Pripoveda da je pre četiri meseca iz bivše američke vojne baze Liberti u Iraku došao u Albaniju u grupi od 20 saboraca. „Dvadeset godina sam živeo u kampovima Ašraf i Liberti u Iraku i preživeo sam iranske napade na te kampove“, kaže.

Strah od tajne policije

Farzin Bahadur Gurdazi kaže da se zapravo ne zove tako, već da mu je to pseudonim. Jer „ako iranske tajne službe otkriju da se nalazim u Albaniji, to bi moglo da ugrozi kako život mojih prijatelja i članova porodice u Iraku tako i moj život“. Izgleda da najveće brige narodnih mudžahedina izaziva mogućnost da ih otkriju tajne službe.

Zbog toga je Gurdazi tako oprezan. Nigde u kući nije dozvoljeno fotografisanje – pa ni u ovom sobičku. Isto tako nema ni govora od slikanja kuće spolja. Svi se boje. Stručnjaci smatraju da je taj strah opravdan. Poznati albanski novinar Artan Hodža kaže da njegova zemlje ne može da pruža logističku podršku velikom broju Mudžahedina iranskog naroda i da ih zaštiti od mogućih napada.

To što je najsiromašnija evropska zemlja pristala da pruži zaštitu Mudžahedinima nije baš naivno. SAD prebacuje Mudžahedine iz bivše vojne baze Liberti u Iraku u ovu državu na Zapadnom Balkanu. Ovde se radi o pripadnicima grupe MEK, koja je ranije bila smatrana terorističkom organizacijom, ali ju je Vašington 2012. skinuo sa te liste.

Protiv šaha – i protiv Homeinija

Mudžahedini iranskog naroda su grupa koja je sedamdesetih godina sa Ajatolahom Homeinijem svrgla iranskog šaha, ali se posle sukobila sa njim i prekinula saradnju. „U to vreme su Mudžahedini bili odgovorni za napade i politička ubistva“, objašnjava stručnjak za Iran Ali Sadrzadeh u razgovoru za DW. Na kraju su završili u podzemlju, pa u egzilu. Tokom osamdesetih godina, našli su utočište baš kod krvnog neprijatelja Irana – Sadama Huseina.

Stručnjaci se slažu da su iranski Mudžahedini kasnije pomagali SAD pri operacijama u Iraku, na Bliskom istoku i u borbi protiv terorizma. Sadrzadeh kaže da su oni imali važnu ulogu i kada je objavljen iranski nuklearni program. Po završetku rata u Iraku 2003, američka armija je razoružala grupu MEK. Posle toga, odnos prema toj grupi bio je u skladu sa odredbama Ženevske konvencije.

Posle pada Sadama Huseina, ostanak te grupe u Iraku je doveden u pitanje. Šiitska vlada je smatrala ilegalnom. Pre nego što su Mudžahedini stigli do Albanije, SAD su im i drugde tražile lokacije, između ostalog i u Rumuniji. Ali, Bukurešt nije hteo da ih primi. UNHCR je ponudio da članove MEK individualno rasporedi u više zemalja. „No, njihove vođe su insistirale da grupa ostane zajedno“, kaže Ali Sardzadeh. Teško bi bilo zamisliti smeštanje grupe Mudžahedina u neku drugu evropsku zemlju, jer „države kao što su Velika Britanija, Francuska ili Nemačka bi na taj način pokvarile svoje odnose sa Iranom“.

Stari ideali u novoj domovini

Na kraju je na dil 2013. pristala Albanija, jedan od najvernijih partnera SAD u regionu. Tadašnja vlada je potpisala sporazum sa SAD o preuzimanju bivših iranskih boraca iz Iraka. Trenutno se u Albaniji nalazi 829 narodnih Mudžahedina – kako za DW prenosi UNHCR. Prema izveštajima američkih medija, proces prebacivanja tih boraca nije završen i na kraju bi trebalo da ih bude ukupno 3.000.

Moguć dolazak novih Mudžahedina je doveo u nevolju novu vladu socijaliste Edija Rame. Ona pokušava da smanji značaj događaja i zato se u javnosti ne pominju nikakve brojke. Ministar unutrašnjih poslova Sajmir Tahiri nedavno je (10.3.2016.) pokušao da umiri parlament: „Sadašnja vlada nije donela odluku da se primi 3.000 mudžahedina.“ On je podsetio da je sporazum o tome potpisala prethodna vlada.

UNHCR već dve godine podržava proces naseljavanja narodnih Mudžahedina u Albaniji, gde ti ljudi vode miran život, napisala je ova organizacija UN u pismu upućenom DW. Ta grupa je interno napravila politički zaokret i shvatila da je prošlo vreme političkih atentata i terora, dodaje Ali Sadrzadeh: MEK sada želi da vodi nenasilnu političku borbu.

Došli da ostanu

U Albaniji nekadašnji borci sada imaju status političkih izbeglica, kao što je slučaj i sa Farzinom Bahadurom Gurdazijem. Njegova grupa poštuje pravila nove domovine: „Javljamo se policiji kada menjamo stan ili kada treba da odemo u neko drugo mesto.“

On naglašava da je zajedno sa svojim saborcima zahvalan Albaniji na zaštiti koju im je pružila i da se oseća sigurno. Kaže da se dobro razume sa domaćim stanovništvom: „Povremeno smo u kontaktu i oseća se gostoljubivost zemlje“, kaže Gurdazi i dodaje da nema nameru da skoro napušta Albaniju.

Posle razgovora koji je trajao oko sat vremena, u sobi se ponovo pojavio ljubazni muškarac koji je na početku servirao kafu. Najpre je šapnuo Gurdaziju nešto na uvo, a potom je reporterka začula ljubazne reči: „Naš razgovor je sada završen. Vreme je da odem na sastanak sa mojom grupom.“ Klimnuo je glavom umesto rukovanja, i zatražio od novinarke posetnicu. A onda se kapija brzo otvorila i ponovo zatvorila. Gurdazi se brzim korakom vratio u kuću.