Knjige koje sam još kao dete dodirivao bile su najčešće jednobojne. Retko se na koricama ukazivao neki lik. Šezdesete su im davale izgled uzvišene ozbiljnosti. Komplet Andrića je bio crvenkasto ukoričen i jedini ukras je bio zlaćani, ugravirani potpis nobelovca. Omot Kafkinih knjiga je bio zelenkast, sa geometrijski strogim slovima. Dostojevski plavičast, a slova crna. Remark siv. Čak su i knjige Karla Maja bile maslinasto zelene, bez crteža. To u današnjem svetu sveopšteg rata za pažnju, u kojem knjige izgledaju kao bombonjere, deluje skoro nestvarno.

U svetu tih ozbiljnih predmeta koji su sami po sebi odisali autoritetom i dostojanstvom, njihov miris je dečijim nozdrvama odavao starosnu dob. Nedavno štampane knjige imale su listove koji pucketaju i mirisale su na hartiju, lepak i olovo. To je onaj jedinstveni miris koji nozdrve usisaju, a mozak odmah naredi mladim žlezdama da započnu lučiti hormon sreće. Pomirišeš knjigu i unapred se obraduješ nepoznatom svetu u koji ćeš uči kroz korice kao kroz portal između dve stvarnosti.

One knjige koje su godinama neotvorene čekale da na njih dođe red, pokupile su nešto prašine, njihov miris je bio kiselkast i terao je na kihanje. A tužan miris ustajalih knjiga – nešto vlage, nešto stvrdnute prašine, pa i nešto skorenog daha bivših čitača – odavao je njihovu staračku usamljenost. Njih sam otvarao sa posebnom pažnjom.

Očevi univerziteti

U takvoj kućnoj biblioteci koja je zauzimala svaki slobodan pedalj jednosobnog stana, posebno mesto u mojim čitalačkim ritualima zauzela je knjiga mekog, kožnog poveza. Smeđe-crvenkasti odsjaj korica, zagonetni utisnuti lik na njima nalik na okrugli pečat, izdvajali su je od ostalih knjiga sa kojima je drugovala u regalu.

Kada bih je otvorio ona bi mi otkrila zvučno piščevo ime: Maksim Gorki. To je bila knjiga sećanja „Moji univerziteti“. Posebnost knjige potcrtana je očevim ćiriličnim potpisom na stranici ispod naslova. Potpisnik više nije bio sa nama.

Uzimajući tu knjigu, družio sam se pomalo s odsutnim ocem. Pažljivo sam iščitavao stranice na kojima je grafitnom olovkom jedva primetno bila podvučena reč, ponekad deo rečenice. Nagađao sam šta bi mogao biti očev tok misli koji je polazište pronašao u tekstu.

Knjiga je zapravo bila jedna od prvih u kućnoj biblioteci, izašla je kao deo kompleta u izdavačkoj kući Kultura iz Beograda 1948. To je dečaku rođenom šezdesetih, dok ju je listao kao desetogodišnjak, izgledalo kao davno prošlo vreme.

Kad blato žmićka

Tek kasnije, kada se roman „Mati“ pojavio u obaveznoj lektiri, pozabavio sam se piscem i njegovim životom. Ne mogu reći da je to ostavilo trajnijeg traga na meni. Drugi autori su govorili jezikom koji je bio bliži mojoj generaciji. Osim toga, socijalistički realizam kao obavezan način pisanja u staljinističkoj eri, nosio je sa sobom sužavanje pesničke slobode i instrumentalizaciju književnosti. A sovjetski teoretičari tog paraliterarnog učenja izabrali su upravo roman „Mati“ kao predložak – šablon – po kojem imaju pisati sovjetski pisci. Naša mladalačka nadobudnost tek sazrevajućih književnika i jugoslovenska fantazmagorija o kulturnoj nadmoći nad ukupnim istočnim blokom, udaljili su me od ovog pisca.

Nedavno sam, prolazeći kraj štanda sa starim knjigama u Ulici 1300 kaplara, kao i uvek zastao kod izloženih izdanja iz biblioteke „Reč i misao“ pokojne izdavačke kuće „Rad“. To je bilo skoro nagonsko traženje izgubljenih starih poznanika, pošto su te crvene knjižice obeležile moju čitalačku potragu za svetskom književnošću.

Odmah uz ove knjižice, među kojima sam pronašao kinesku i arapsku liriku, smestila se plava knjiga iz iste edicije – boja korica je označavala starije izdanje. Maksim Gorki, „Mati“. Merkao sam je, premeštao iz ruke u ruku, otvarao i zatvarao, podsećajući sam sebe na one Andrićeve seljake koji su sišli u čaršiju da kupe kosu. Na kraju sam kupio tu knjigu. Potražio sam slobodnu klupu u Knez Mihailovoj i počeo da čitam:

„Nad radničkim predgrađem, kroz dimljiv i zagušljiv vazduh, iz dana u dan se razlegalo zavijanje fabričke sirene. A na taj poziv, iz pepeljastih kućeraka na ulicu su, kao zaplašene bubašvabe, istrčavali ljudi koji još nisu stigli da snom okrepe svoje mišiće. Idući kroz hladan sumrak nepopločanom ulicom, oni su odlazili ka visokim fabričkim kavezima. Fabrika ih je očekivala s ravnodušnim pouzdanjem, osvetljavajući im put desetinom svojih masnih, četvrtastih očiju. Blato im je žmićkalo pod nogama“.

Podigao sam pogled na glavnu beogradsku pešačku ulicu. Nigde blata. Volim stare prevode knjiga. Prevodilac Marko Vidojković je već na prvoj stranici konzervisao jednu reč, izbavivši je od nestanka – „blato im je žmićkalo…“ Zvuk blata pod kundurama – žmićkanje – odjednom je oživelo u novom milenijumu.

Priča o Pelagiji Nilovnoj

Uzimam autobus do Vukovog spomenika i Golsvordijevom se spuštam prema Kalenića guvnu, kako se nekada zvalo mesto gde je nastala Pijaca Kalenić. Ubrzo se nađem i u Ulici Maksima Gorkog. Pre nekoliko godina postojala je inicijativa da se ulici promeni ime. Ali eto nije. Pisac Gorki je nadživeo boljševičkog aktivistu Gorkog.

Prolazim pored Čuburskog parka i u bašti kafane Čubura uz čorbu i rakiju čitam štivo koje sam pročitao pre oko pola veka. „Mati“ mi je sada zanimljiva kao književni artefakt zalutao iz druge epohe.

Majka fabričkog radnika i komunističkog aktiviste Pavla Mihailovića, Pelagija Nilovna, iako nepismena, staje na stranu sina i njegove „vere“. Njega osude na progonstvo, a nju hapse jer deli letke sa govorom svog sina na suđenju. Prepoznao sam sledeće Pavlove reči: „Kao partijac, ja priznajem samo sud svoje partije, te neću ništa reći u svoju odbranu, već ću pokušati… po želji svojih drugova, koji su se takođe odrekli odbrane… da vam objasnim ono što niste razumeli.“

Nije li Josip Broz, kojeg svet tada još nije znao pod nadimkom Tito, novembra 1928. u „Bombaškom procesu“ kao optuženik izjavio upravo da ne priznaje taj sud, već samo sud svoje partije? Nikada ne treba potceniti uticaj umetnosti na život. Sasvim je moguće da je Broz, kao ruski zet i boljševik, iz Sovjetskog Saveza u novonastalu južnoslovensku kraljevinu poneo držanje lika iz knjige Maksima Gorkog kao unapred spremljen odgovor za moguće hapšenje i suđenje.

Uostalom, u pogovoru Miodraga Maksimovića za prvo izdanje romana „Mati“ u ovoj ediciji iz 1964. koje sam držao u rukama, stoji sledeće: „Ako je ijedan roman imao snagu revolucionarnog letka, onda je to u najvećoj meri postigao roman Mati“. Doduše, nešto dalje saznajemo da je „ova žar-lektira ugnjetenih“ doživela „neželjene i neočekivane posledice“. Maksimović poentira: „Sa jačanjem staljinističkog centralizma i despotije, Mati Gorkoga, doživela je neslavnu sudbinu uzora i norme za književni pravac poznat pod nazivom socijalistički realizam.“ Autor procenjuje da je jugoslovenski socijalizam sa svojom književnošću koja „prezire svaki kalup“ mogao romanu Mati vratiti njegovu prvobitnu lepotu. Sam Gorki je ovaj roman smatrao jednim od svojih najvećih neuspeha. Tiraž jugoslovenskog izdanja – 30.000 – protivreči autoru.

Priča o Alekseju Peškovu

Podsećam se i stanica u životu Maksima Gorkog. Njegova biografija je štof za Holivud. Rođen je marta 1868. u Nižnjem Novgorodu kao Aleksej Maksimovič Peškov. Rano je izgubio oca, odgajaju ga baka i ded, fizičko kažnjavanje je deo svakodnevice, još kao dete mora da radi. Kada se majka preudala, on odlazi od kuće. Pet godina je peške obilazio Rusiju. Bio je pomoćnik u kuhinji, trgovac pticama, ikonopisac, lučki radnik, pekarski pomoćnik, zidar, noćni čuvar, železničar, pomoćnik u advokatskoj kancelariji, novinar.

Želi da studira, mnogo čita, sa 19 pokušava da se ubije. Prvu pripovetku objavljuje 1892. u Gruziji pod pseudonimom Maksim Gorki. Šest godina kasnije objavio je prvu knjigu priča koja je doživela uspeh. Njegovo javno suprotstavljanje carskom režimu donelo mu je niz nevolja, ali i slavu pobunjenika. Kada je car Nikolaj II 1902. ukazom sprečio već obavljen prijem Gorkog u Akademiju nauka, tu instituciju iz protesta napušta Anton Čehov.

Njegova međunarodna slava raste. Drama „Na dnu“ je nastala 1902. i osvojila je Evropu. U Berlinu je njeno izvođenje bilo senzacionalni uspeh. Posle nemira 1905. zatvoren je u Petropavlovsku tvrđavu. U tamnici piše komad „Deca sunca“. Njegovo zatvaranje izaziva negodovanje intelektualaca i umetnika od formata širom Evrope. Za njega se zalažu italijanski filozof i političar Benedeto Kroče, kompozitor Đakomo Pučini, francuski pisac Anatol Frans i vajar Ogist Roden, nemački dramatičar Gerhart Hauptman, ali i srpski književnih Radoje Domanović.

Puštaju ga iz zatvora. Objavljuje članke u „Novom životu“, gde je urednik Lenjin. Povezaće ih prijateljstvo, mada Gorki sebi daje za pravo da kritikuje i Lenjina i partiju.

Kada se u Rusiji ponovo povećava represija, on postaje emigrant, otišavši najpre u Berlin, pa u Pariz. Potom putuje u Sjedinjene Američke Države. Tamo je napisao roman „Mati“. Vrativši se u Evropu više godina provodi na italijanskom ostrvu Kapri, gde ga posećuju Rahmanjinov i Rilke. Posle generalne amnestije vraća se u Rusiju 1913.

Sa Lenjinom se razilazi u vezi sa odnosom prema religiji. Bila mu je bliska sinteza marksizma i hrišćanstva, čemu se Lenjin oštro suprotstavio. Kada je došla revolucionarna 1917. on je smatrao da narod nije zreo za prevrat. Nije krio svoje misli. Objavio je niz članaka, u kojima je između ostalog zabeležio: „Čekao sam revoluciju, a došlo je nasilje, čekao sam proleterijat, a dobili smo horde i rulju…“ To je izazvalo zabranu lista u kojem je radio.

Već 1921. Gorki je radi lečenja u inostranstvu. Posle Lenjinove smrti nije se vraćao u Sovjetski Savez, jer nije verovao njegovim naslednicima, sve dok 1927. nije usledio poziv sa samog vrha. Po povratku, obasuli su ga nagradama i priznanjima, i na jednom njegovom romanu zasnovali kanon za buduću sovjetsku književnost. Putuje zemljom i javno se divi napretku. Više ne vidi naličje režima.

Crveni knez

Nemački pisac i levičar Klaus Man je učestvovao kao gost na kongresu sovjetskih pisaca 1934. Posetio je i Maksima Gorkog. Ostavio je sledeći zapis: „Pesnik koji je poznavao i opisao ekstremno siromaštvo i mračnu bedu, stolovao je u kneževskom luksuzu; dame iz njegove porodice su nas dočekale u odeći iz Pariza; jelo za njegovim stolom je bilo azijatski bujno. A onda je stiglo dosta votke i kavijara.“

Zaista, to nije bilo ni nalik na scenu koju za prvi čin drame „Na dnu“ Maksim Gorki opisuje ovako: „Podrum koji liči na pećinu. Teška tavanica, počađaveli kameni svodovi…“ Ili: „Usred konačišta – veliki sto, dve klupe, stolica bez naslona, sve – neobojeno i prljavo.“

Naravno, pisac koji opisuje bedu ne mora da živi u bedi. Ali, Aleksej Maksimovič Peškov, gnevni dečak, protivnik cara Nikolaja II, pisac koji je sam stvorio sebe hrabrošću i talentom, umro je kao Staljinov crveni književni knez Maksim Gorki 18. juna 1936, nemajući snage da pred kraj još jednom vidi nove patnje miliona sunarodnika.

Daleko su me odvele misli o jednoj očevoj knjizi koja se pretvorila u potpalu u najglupljem i najnepotrebnijem od svih ratova prošlog veka, onom bosanskom, iz devedesetih. Hodam lagano pored Čuburskog parka. Izlazim na ćošak na kojem se susreću dve ulice i ugledam prizor koji pokazuje verovatno nehotičan smisao za crni humor gradskih vlasti. Šta li bi rekli beogradski Rusi koje je ovamo najurio rat?

Dve table sa imenima ulica jedna uz drugu – Maksima Gorkog i Nikolaja II. Ruski car je proganjao i zatvarao Gorkog, a istog tog cara su ubili bez suđenja, i to po naređenju vođe boljševika i ličnog prijatelja pisca. Jedino Vračar može da ima ovakav ćošak na kojem bok uz bok ćute Aleksej i Nikolaj. Jedino Beograd u svojoj postmodernoj opuštenosti ume da voli i slavnog ruskog pisca, zakletog protivnika carizma, i poslednjeg ruskog cara.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.