Al Kasba – na berberskom severu Afrike ta arapska reč označava utvrđenje sa vladarevom rezidencijom u gradu. Stari grad se naziva medina. Mavari su u Španiju doneli i pojam i način gradnje. Alkazaba je utvrđeni deo jednog od najčuvenijih graditeljskih poduhvata islamskog sveta, svakako najznačajnijeg na evropskom tlu – Alhambre.

Ista ta reč je do Balkana putovala osmanskim drumovima, da bi se skrasila u Bosni gde prvobitno označava uži centar grada, ali s vremenom kasaba postaje sinonim za palanku. To je mesto koje je u celom biću prožeto skučenim provincijskim duhom.

Jezik se na taj način igra sa onim što označava. Dok je Alkazaba u Andaluziji ponosno obećanje neimarskog sklada, samog vrha srednjovekovne baštine, nagoveštaj prostora u kojem su negovani pesništvo, učenost i široki vidici – bosanska kasaba je na sasvim suprotnom kraju vrednosne skale.

O ovome razmišljam dok ulazim u kompleks Alhambre. Dan je oktobarski vreo, na nebu koje je hercegovački plavo nema pokreta ni belih tragova. Skoro crni čempresi dole u Granadi, tačnije, u najstarijoj četvrti Albajzin, gusto posejani po čudesnoj panorami, svojim vršikama pokazuju ka nebeskoj svetlosti u koju se već sada, oko jedanaest prepodne, sve utapa.

Granada

Pre nego što su me doveli ovamo na brdo, gde su se zidine Alhambre uzoholile iznad grada, bio sam i dole u Granadi, u šarmantnim ulicama, gde se unutrašnja dvorišta, senovite baštice, kafei i prodavnice začina i suvenira smenjuju u naizgled beskrajnom nizu.

Grad je otprilike veličine Novog Sada, više od četvrtine stanovništva su studenti jer je Granada jedan od najvažnijih španskih univerziteta. „Granad“ je na romanskim jezicima oznaka za crveno. Verovatno se blago crvenkasti kamen od kojeg su izgrađene neke kuće u dugoj istoriji grada ponudio kao znak raspoznavanja pa je Granada – crvena lepotica – dobila svoje ime.

Mada su se, kao i drugde na jugu Evrope, u gradu smenjivali gospodari i epohe, od Feničana preko Rimljana, Vandala, Vizantije, Vizgota, docniju svetsku slavu će steći tek sa pojavom islamskih ratnika iz Magreba. Mavarsko osvajanje Granade se zbilo 711. Njihova vladavina će trajati sve do 1492, nešto manje od osam vekova.

Od toga su poslednja dva veka pod vladarskom lozom Nasrida dovela do procvata. Emirat Granada je ponudio utočište muslimanskim izbeglicama iz Sevilje i sa severa, koje je potisnula katolička Rekonkista. Muhamed I bin Nasr, prvi vladar iz te dinastije, prvi je ostavio svoj građevinski potpis za večnost u Alhambri.

Sećanje na Alhambru

Alhambra – i ova reč je povezana sa crvenom bojom. „Kasr-al-hamra“ na arapskom znači naprosto „crvena palata“. Crvenkasti tonovi u kamenu od kojeg je sazidana citadela verovatno su bili odlučujući. Utvrđenje je postojalo i ranije ali Dvorac i bašte su izgrađeni početkom 14. veka. Posao je započeo Muhamed III a završio Ismail. Ime je izvedeno od arapskog Džanat el Arif – bašta arhitekte. U jednom stihu o drevnim utemeljiteljima Alhambre stoji da se radi o „sinovima plemena Hazradž“ –  o poznatom medinskom plemenu iz ranih dana islama.

Sećam se svojih pubertetskih časova gitare. Mene su, naravno, tada više zanimali Cepelini sa njihovim „Stepenicama ka nebu“ od svega što je dolazilo iz Španije.

Ali kada sam prvi put na Radio Beogradu čuo „Sećanje na Alhambru“, ta kompozicija me je očarala i pokazala mi da je možda bolje da se ostavim muzičkih snova – jer nikada ne mogu biti tako dobar da „ispevam“ na gitari to što je već uradio Fransisko Tarega. Ovaj virtuoz na španskoj gitari i kompozitor imao je sreće da ga je jedna bogata dobrotvorka pozvala u Granadu. Tamo je njegov talenat upio nestvarnu lepotu mesta i to pretvorio u zvuk.

Još tada, kao dečak, znao sam da jednom moram da posetim mesto koje u ljudima izaziva takve akustične asocijacije. I evo me tu, više od četiri decenije od prvog slušanja Taregine kompozicije. Suočen sa istom nestvarnom lepotom, najpre ću da zanemim. I da pola dana šetam od Kapije vina do Dvorišta blagoslova, od Dvorca lavova do letnje rezidencije mavarskih vladara –  Heneralife.

Nije Fransisko Tarega jedini koji je umetnički reagovao na mističan sklad ovog mesta. Španski kompozitor Manuel de Falja je 1916, dok se svet gušio u krvi, napisao simfonijsku impresiju za klavir i orkestar „Noći u vrtovima Španije“. Prvi deo je izuzetan muzički odgovor na Heneralife.

Igra ponosnog koraka

A i Granada jezdi snovima muzičara. Granada – tierra soflara por mi! Nežna zemljo moja! Tako jedan meksički umetnik, Avgustin Lara, 1932. slavi grad pesmom koju će pevati slavni glasovi na svetskim binama od Sinatre do Pavarotija.

Dole, uz reku, bolje reći potok Rio Doro, sa čije su leve strane na brdu u Alhambri stolovali sultani, a sa desne strane rasla čaršija sa baštama punim nara, čempresa i šadrvana, na jednom trgu putnik naiđe na spomeničku figuru u patetičnom pokretu. Tek toliko da se podseti da je Granada jedno od ključnih mesta za nastanak flamenka.

Igrač ovekovečen spomenikom ispod Alhambre je Mario Maja Fahardo. Rođen je 1937. u Kordobi, a umro 2008. u Sevilji. Živeo je između Madrida i Njujorka, proplesao je celom Latinskom Amerikom. Granada ga slavi kao najrođenijeg. Jer je ovde, upravo u bivšoj mavarskoj, a onda romskoj četvrti Sakramonte, nastala jedinstvena verzija flamenka.

Gitanos – Romi – koji su svoje kuće uklesavali u meke stene, dodali su svoj začin andaluzijskoj mešavini mirisa, zvukova, ukusa i boja.

Ostavite balkon otvoren

Dole u gradu je avgusta 1936. uhapšen Federiko Garsija Lorka. Kao i tadašnji gradonačelnik Granade. Kao i general koji je odbio da se priključi klerofašističkim falangama generala Franka. Ko i mnogi drugi.

Sećam se knjižice iz majčine kućne biblioteke – „Krvava svadba“. Dugo sam tražio priliku da zavirim u nju mimo majčinog budnog pogleda – jer je to bila lektira za odrasle. Kada sam najzad to uradio jednog popodneva – nisam puno razumeo. Ali sam čitao i čitao. Docnije je pesnička zbirka „Ciganski romasero“ bila izvor romantičnih citata. Lorka je bio neka vrsta španskog Jesenjina.

Za pesnika nije bilo milosti. Odozgo, sa tvrđave, u vreo dan, zamišljam još vreliji dan tog avgusta. Izvode ga iz kuće prijatelja u Granadi sa kojima je odrastao. Odvoze ga sledećeg dana u zoru van grada na mesto gde će ga kraj puta streljati i baciti u jarak, pa zatrpati. Pesnik je mnogo pre tog jutra zapisao:

Umrem li
ostavite balkon otvoren.
Dete narandže jede.
(Vidim sa svog balkona)
Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)
Umrem li,
Ostavite balkon otvoren.

Istorija proždire, ponekad lepota ostaje

Za pesnika nije bilo milosti. Kao što milosti nije bilo za jevrejske stanovnike Granade, koje je muslimanska rulja linčovala godine 1066. godine. Arapske hronike kažu da je stradalo nekoliko hiljada duša. To je opomena svim simplifikatorima kada kažu da su mavarske državne tvorevine uvek bile ideal multikonfesionalne trpeljivosti dok je u Evropi vladao mrak.

Mnogi periodi zaista su bili takvi. Ali onda dođe dan kada nekoliko hiljada ljudi strada jer se mole drugom bogu. To je bio prvi veliki pogrom Jevreja na evropskom tlu.

Takav dan je svanuo i sa hrišćanskim predznakom, godine 1499. kada je Kardinal iz Toleda Gonzalo Himenez de Sisneros naredio da se na glavnom trgu u Granadi napravi lomača od arapskih knjiga. U gradu gde se skoro osam vekova skupljala mudrost, pesništvo, astronomija, filozofija, medicina, teologija – sva ta mudrost je planula za jedan dan.

Plamen je užario i srca ljudi kojima uništavanje knjiga nije bilo dovoljno. Pa su posegnuli za vratovima živih ljudi. Opet Jevreja. Još jedan pogrom, ovaj put sa mirisom paljevine. I gubitak u svim naučnim i duhovnim disciplinama koji će Evropljane lišiti nekih osnovnih znanja za nekoliko vekova.

Odozgo, sa vrha Alhambre, kao sa balkona večno otvorenog prema snežnim vrhovima Sijera Nevade; tu gde voda razgovara sa tišinom, a sunce sa vodom i kamenom, gde miriše zimzeleno bilje, a cveće kao tepih prekriva zidove, zaklopim oči i moje nozdrve osete plamen koji ždere slova.

Čujem oštra naređenja nabusitih generala da ubiju pesnika. Do mene kroz nepoznato čulo dopiru krici jevrejske dece. Vidim prašinu iz koje izranjaju kolone hrišćana – raseljavaju ih na sever Afrike. Pa kolone muslimanskih izbeglica koje najpre stižu drumovima sa zapada. A  potom, nakon pada Emirata  opet izlaze iz grada ka jugu, da se više ne vrate.

Romi uz sve to igraju flamenko kao da se bore za život, a virtuozi španske gitare koji su odavde, kao Andres Segovija, prekrivaju svet arabeskama zvuka. Koje se pretvaraju u arabeske mirisa, pa ukusa – tri svetske religije ovde su zajedno smišljale recepte koji su nezamislivi bez začina: korijander, kumin, oraščići, badem, med…

Već u času kada odlazim odavde znam da sam doživotno zaražen čežnjom za ovim mestom.

Čovečanstvo, pa tako i Andaluzija, kao njegov dragulj, ili Granada sa Alhambrom kao samo jezgro dragulja, imaju protivrečnu i strašnu istoriju. Na pozadini takve istorije lepota Alhambre, ali i činjenica da je ona preživela jeste čudo koje nam svetli kao podsećanje šta bi naš svet mogao da bude ako bismo lepotu shvatili kao našu najvažniju istinu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android