Amal želi malo mira
8. jul 2020.
Amal se plašljivo šćućurila u jednom ćošku u centru Soluna. Amal na arapskom znači „nada“, ali od nade nema ni traga u pojavi ove 62-godišnje Sirijke.
„Boji se policije“, kaže nam Paul Eser (30), socijalni radnik iz Nemačke. Ranije je radio za grčku humanitarnu organizaciju NAOMI, danas se volonterski stara o ovoj ženi iz Sirije.
Zvuk u gradskoj vrevi koji podseća na eksploziju, žamor, brundanje motora – sve može da prizove traume, priča nam Eser. Za tren se Amal vraća u rat, u svoj grad Al Hasak na severoistoku Sirije. Tamo je izgubila četvoricu sinova i muža. Tamo su je borci džihadističke Islamske države maltretirali i silovali.
-pročitajte još: Na samoj granici – novi spor Atine i Ankare
Prepuštena volonterima
Amal, predana hrišćanka, već dve godine u Grčkoj ima status izbeglice. „Više ne zna ni kako je stigla dovde“, kaže nam Nihad Ibrahim, rođeni Palestinac, koji duže od tri decenije u Solunu radi kao psihoterapeut. I on se dobrovoljno stara o Amal, kaže da je žena teško traumatizovana.
„Izgubila je dodir sa stvarnošću i redovno doživljava flešbekove“, kaže taj psiholog. „Tada padne nasred ulice, već se jednom desilo da su je u takvom stanju opljačkali.“
Volonteri su od bivših Amalinih suseda, koji su se takođe obreli u Grčkoj, doznali da dolazi iz nekada bogate i uticajne porodice. Sirijka međutim o tome zna samo fragmente. Kažu da joj je za prevazilaženje traume potrebna pre svega stabilnost. Ali upravo toga nema u Grčkoj.
Žena je već tri godine deo projekta koji finansira EU, a vodi međunarodna nevladina organizacija INTERSOS. Ideja je da potražioci azila imaju svoj stan, medicinsku negu, potrebno obrazovanje.
No u slučajevima poput Amalinog ništa tu ne ide glatko, kaže Jorgos Juvanudis, programski rukovodilac INTERSOS-a. Za dve godine je Amal pet puta morala da se seli jer su stanodavci otkazivali ugovor, ponekad je bilo problema u suživotu sa drugim izbeglicama.
-pročitajte još: EU nudi migranatima novac da se vrate kući
Manja podrška za priznate izbeglice
Juvanudis i kolege se snalaze kako znaju i umeju. Imaju 1.683 štićenika, od toga 500 u Solunu gde se o njima stara svega šestoro socijalnih radnika i jedan psiholog. Dodatna nevolja je nova odluka zvanične Atine – svi koji budu priznati kao izbeglice, moraju da napuste program koji vodi INTERSOS.
Za Amal je jul poslednji mesec u kojem ima obezbeđenu podršku - plaćenu kiriju i skromnih 150 evra mesečno. „Ranije su izbeglice morale biti obaveštene pola godine unapred da više ne mogu biti u programu. Sada je rok skraćen na mesec dana. To stvara zastrašujuće teške situacije, pogotovo u vreme korone“, priča nam Juvanudis.
Prema podacima UNHCR, u junu je 22.586 ljudi bilo prijavljeno za ovaj program u Grčkoj, a 6.432 su već bili priznati kao izbeglice. Ovi potonji često bivaju prepušteni sebi. „Ljudi kojima je potrebna zaštita jedva da imaju vremena da shvate šta se zbiva“, žali se Juvanudis.
Postoji, doduše, i drugi program koji bi trebalo da omogući priznatim izbeglicama krov nad glavom, učenje grčkog jezika i pripremu za tržište rada. No situacija je na ivici pucanja zbog velike navale i sve manje spremnosti stanodavaca da izdaju stanove u ovom programu. Mnogim izbeglicama preti ostanak na ulici.
„Ima recimo slučajeva samohranih majki sa maloletnom decom. Gde one da nađu posao? I ako nađu, neće valjda decu da ostave samu“, priča Juvanudis.
Prava samo u teoriji
Advokatica Vivi Paskalidu iz grčkog Izbegličkog saveta objašnjava da priznate izbeglice imaju gotovo ista prava kao grčki građani, ali samo u teoriji. U praksi država ne nudi dovoljno kurseva grčkog jezika niti integracije. Bez toga je nemoguće stati na svoje noge, kaže Paskalidu.
„Postoji finansijska podrška, ista kao i za grčke državljane. Ali ona je ionako simbolična. Time se ne leči koren problema. Simboličnim sumama se ne može pomoći čoveku koji ima troje ili četvoro dece. To nije dovoljno ni za osnovne namirnice, to znaju i Grci“, kaže advokatica.
Oni koji pomažu izbeglicama u Grčkoj kivni su i na Brisel odakle stižu pohvale grčkim vlastima za odnos prema potražiocima azila i izbeglicama. EU je od početka izbegličke krize pre pet godina uplatila 2,57 milijardi evra, ali to očito nije dovoljno ni da se obezbedi lekarska nega svim došljacima.
Amal dobija neophodne lekove angažmanom organizacije NAOMI, a finansijski je pomažu dobrovoljci. Žele da Amal, ako je moguće, živi u Nemačkoj, u boljim uslovima. A žena iz Sirije želi samo malo mira.