Pre sto i jednu godinu Kafka je prvi put objavio svoju parabolu „Pred zakonom“, koja će kasnije postati deo nedovršenog romana „Proces“. Ukratko, čovek želi da prođe kroz kapiju, koja mu omogućava pristup Zakonu. Ali čuvar na kapiji ni da čuje. Čoveku celi život prođe u uzaludnim pokušajima, da nagovori ili podmiti čuvara da ga pusti. Pred smrt upita svog čuvara zašto nema drugih čekača. I dobije odgovor da je ova kapija samo za njega. Posle njegove smrti će biti zatvorena.

U prethodnih stotinjak godina stvarnost je svojom apsurdnošću nadmašila apsurdističke vizije Franca Kafke. Jedna od politički ostvarenih literarnih ideja ovog dijagnostičara ljudskog iracionalizma jeste zatvaranje „Balkanske rute“.

Nacionalizam blagostanja

Sa stanovišta sirijskog izbeglice pred žicom na grčko-makedonskoj granici uloge u kafkijanskoj paraboli izgledaju ovako: Pozvali su me da uđem kroz kapiju. Kapija je zatvorena. Mada je bila samo za mene.

Šta ostaje tim ljudima? Da skandiraju „mama Merkel!“ kao da će ih nemačka kancelarka zaista čuti?

Njen sluh za takva dozivanja je oslabio otkako istočnoevropske članice Evropske unije, predvođene mađarskim premijerom Orbanom, jasno stavljaju do znanja da su nemačke investicije preko briselskih fondova dobrodošle, ali da Nemačka mora sama da se pobrine o svim izbeglicama. Britanci koketiraju sa napuštanjem Evropske unije, Francuzi sa šovinističkom ideologijom gospođe Le Pen, a više od deset odsto Nemaca namerava da bira „Alternativu za Nemačku“, iz nezadovoljstva izniklu nacionalističku alternativu demohrišćanima Angele Merkel.

Taj nacionalizam nije ograničen na birače ove stranke. Podgrejan dubokim strahom nižih slojeva od jeftine konkurencije, a sitog srednjeg sloja od orijentalizacije svakodnevnice i troškova koje pridošlice izazivaju, taj nagon ima svoje sociološko ime – nacionalizam blagostanja.

Balkanski čuvari Zakona

„Sveevropsko“ rešenje zavisi od turskog autokrate Erdogana. On je kao zeca iz šešira izvadio đoranje izbeglica sa Grčkom: za svakog Avganistanca, Iračanina ili Iranca kojeg Turska preuzme nazad, nakon što su ga krijumčari opljačkali i prebacili u Grčku, EU će uzimati po jednog Sirijca. No, to nije izvesno, jer Evropska unija, u slučaju izbegličke politike i ne postoji.

Balkanske državice, neke u Uniji, neke izvan nje, zadovoljile su se u ovoj loše režiranoj drami ulogom čuvara pred Zakonom. Orbanizacijom svojih granica svi –od Slovenije preko Srbije do Makedonije – učestvuju u dehumanizaciji evropskog projekta. Napokon, to je tek ugovorni odnos država, kažu Slovaci – na zgražavanje onih koji u EU vide mirovni projekat.

S tim što je ideja te dehumanizacije formalno nastala u Beču. Ispalo je da naslednici austrougarsko-osmanskog prostora na Balkanu represivnim merama čuvaju Angelu Merkel od nje same, od njenog luterovskog, izvorno hrišćansko-humanističkog stava sa početka krize: „Tu sam. I ne mogu drukčije“.

Tako makedonski policajci, srpski, hrvatski i slovenački graničari suzavcem na gotovs brane EU od još goreg stanja, ako je gore stanje moguće. Grčka je kolateralna šteta. Ali, nije li ta zemlja to bila i u slučaju kolaboracije sopstvenih pohlepnih elita sa špekulativnim zapadnim kapitalom? Pa sada obični ljudi plaćaju račun.

Nemačke i austrijske nagodbe

Nemačka se izgleda nagodila sa Turskom. Aman „Zaman“?! A pre toga, ako ne u nemačko ime onda u ime nemačkih interesa, preformulisanih unutrašnjim ksenofobičnim pritiskom – Austrija se nagodila sa bivšejugoslovenskim velmožama. Neka svi ti sultani Erdogani, gospodar Vučići i Grujevski budu spokojni. Skoro sve im je oprošteno!

Neka se isprse i stanu pred kapiju Zakona iznad kojeg piše „EU – Konvencija o ljudskim pravima“. I neka nikoga ne puštaju unutra. Iako je Evropska unija svojim vrednosnim načelima teoretski napravila kapiju za skoro svakog ko beži od rata, progona pa i teškog siromaštva. Onaj ko hoće, više ne može da prođe kroz tu kapiju, kao stvorenu samo za njega.