Sada je i zvanično: U SAD stupaju na snagu carine od 25 odsto na čelik i 10 odsto na aluminijum iz Evropske unije. Kao što se i očekivalo, Donald Tramp nije popustio pod pritiskom iz Brisela, američkog Ministarstva obrane i proizvođača automobila.
Osim velikih naslova u američkoj štampi o spasavanju domaćih radnih mesta, Trampova administracija očekuje i jedan drugi efekat: ona ovakvu taktiku vidi kao batinu kojom može da maltretira sve one koje smatra slabijima. Donald Tramp je po tome poznat, po svojim pretnjama i izlivima besa. Ali ovo što se sada događa praktično poništava decenije bliske saradnje i postaje deo standardne procedure zvaničnog Vašingtona.
Evropljani kipte od besa i pozivaju na recipročne mere uvođenja specijalnih carina na neke tipične američke proizvode poput viskija i motorcikala Harlej-Devidson ili džinsa. Ali ono što se ne vidi od svih tih tvitova, povika i jadikovki jeste činjenica da SAD imaju pravo da traže nove forme svetske trgovine, čak i ako su umotane u oblandu „nacionalne bezbednosti“.
Proizvoljne intervencije
U isto vreme, trebalo bi imati na umu da je deregulacija jedan od osnovnih postulata Trampovog plana. Poreske reforme i ukidanje mnogih finansijskih regulativa na domaćem terenu su primeri za takvu politiku. Kad je u pitanju međunarodna trgovina, Trampova administracija proverava svaki detalj.
Ali ako ostavimo po stranu nacionalne interese, pravi pobednici ili žrtve svega ovoga mogu biti samo preduzetnici. Uoči odluke u uvođenju specijalnih carina i za evropske partnere, američke kompanije žalile su se da se radi o partiji pokera s visokim ulogom. Mnogi se još uvek nadaju da su ove poslednje carine samo ulog na pokerskom stolu i da neće dovesti do trgovinskog rata po sistemu „ja tebi, ti meni“ koji bi mogao da naškodi industriji.
Ako postoji nešto što poslovni svet mrzi, onda su to porezi i neizvesnost. Nepredvidljivost je ubica raspoloženja poslovnih ljudi. Nagle promene u svetu globalno povezanih lanaca snabdevanja su šok koji preduzeća tera da traže skuplje zaobilaznice. Ako se tome doda i povećanje cene kapitala, stiže se do loših poslovnih rezultata. A veći troškovi će biti naravno prebačeni na leđa potrošača širom sveta.
Ne bacaj kamenjem..
Iako dodatni izdaci nisu ništa novo i na snazi su svuda po svetu, ono što ovaj paket mera čini toliko opterećujućim jeste činjenica da ih jedna strana doživljava kao nešto što se bazira na nepoznavanju ekonomije, a ne na konstruktivnom promišljanju. Za to vreme, druga strana samo ispunjava predizborna obećanja šaljući jednostavnu poruku radnicima u industriji na američkom Srednjem zapadu: „Amerika na prvom mestu!“
Ali jedno novo istraživanje Nemačkog centra za međunarodnu ekonomiju pri institutu Ifo zaista potvrđuje tu nejednakost kada su u pitanju nameti i dolazi do zaključka da su prosečni američki nameti na uvoz niži nego oni u Evropskoj uniji.
Tramp neprestano ponavlja da Evropljani američke automobile opterećuju s 10 odsto, SAD automobile iz EU sa samo 2,5 procenata. U nekim drugim slučajevima situacija je obrnuta. U senci tih činjenica ni Vašington ni Brisel ne vide način da izađu iz ove zbrke čistog obraza i sa spasenim radnim mestima.
Evropljani sada žele da uvedu još više ograničenja, a osim toga planiraju i tužbu protiv SAD pred Svetskom trgovinskom organizacijom. To u Vašingtonu izaziva još veću tvrdoglavost. Na kraju, zaista više ne igra ulogu da li su mere SAD legalne ili ne, jer – Kina je u stanju da lako popuni prazninu, isto kao što je to uradila u Iranu.
Ono što je mnogo važnije jeste loš ukus u ustima i dugotrajni efekat proizvoljne diplomatije. Obe strane će za pregovarački sto morati da donesu realna očekivanja i čelične živce, jer svet bez poslovnih partnera i saveznika na koje se može osloniti – to je jedno otužno mesto.