Kad je to bilo potrebno, Angela Merkel dokazala je liderske sposobnosti. Kako bi okončala odiseju hiljada izbeglica između Mađarske i Austrije, kancelarka je dozvolila da oni (nebirokratski) smeju da dođu u Nemačku. Time je rasteretila susedne zemlje i „opteretila“ sastanak lidera koalicionih stranaka (CDU/CSU i SPD) u noći s nedelje na ponedeljak.

Tom hrabrom odlukom, šefica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) demonstrirala je ono što je u jeku masovne navale očajnih ljudi zahtevala od svojih zemljaka pre nekoliko dana: fleksibilnost. Merkel je svojim primerom pokazala kako to ide i verovatno je slutila od koga za to neće dobiti pohvalu: od svoje sestrinske stranke Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Lideri te stranke i Bavarske strahuju da bi taj kancelarkin potez mogao da „ohrabri“ i mnoge druge izbeglice da krenu ka Nemačkoj i već govore o „novoj seobi naroda“.

„Seoba naroda“?

Takav izbor reči može biti predmet polemike, ali ako ih trezveno posmatramo, onda su one tačne. Šta je zaista to što se upravo događa pred očima svetske javnosti, u danima kada stotine hiljada ljudi napušta svoje za život opasne i ekonomski uništene otadžbine? Pri tom nije protivrečna ni činjenica da je Nemačka, uprkos izbegličkim centrima u njoj koji gore, privlačna većini onih koji traže zaštitu. Odavno se pročulo da je velika većina Nemaca spremna da pomogne, kao i to koliko je u toj zemlji velika doza empatije za pridošlice. A da i ne spominjemo ekonomsku snagu i privlačnost Nemačke.

Merkel, koja je na početku izbegličke krize oklevala, odlučila se da muku (ne samo izbeglica) pretvori u vrlinu u interesu svih. Pritom je spremna i da „proguta“ verbalne strelice konzervativnih političara iz Bavarske. Na noćnom sastanku u uredu kancelarke, takve izjave utihnule jer je jasno da će najviše aplauza većine onih drugih dobiti – Merkel. Savezne nemačke države, kao i opštine, dobiće dodatne tri milijarde evra iz saveznog budžeta, a ukupno će za izbeglice na raspolaganje biti stavljeno dodatnih šest milijardi. To je jak signal.

Deo tog „paketa“ je povećanje broja takozvanih „zemalja sigurnog porekla“ iz kojih potiču potražioci azila. Kod te teme bi kancelarka mogla da ima možda i najviše problema. Morala je da pristane na taj kompromis i brzo rešenje u interesu onih izbeglica koje su najviše ugrožene. U Nemačkoj, pogotovo u bavarskoj prestolnici Minhenu, izbeglice se primalo i prima ionako široko otvorenih ruku i srca. Pod utiskom tih slika, CSU-ovci su delovali kao nekakva gunđala.

Adut zvani Merkel

Ipak, niko ne bi trebalo da napravi grešku i paušalno stigmatizuje sve one koji imaju određene nedoumice kao ljude hladnog srca. Odgovoran odnos prema izbeglicama podrazumeva i mnogo više od velikodušnog humanitarnog gesta pozdrava novopridošlica. Sednica koalicionih partnera s prvim konkretnim rezultatima bio je samo prvi korak na dugom putu do rešenja koje bi bilo trajno podnošljivo i to za sve. Za dve nedelje najavljeno je održavanje „susreta na vrhu“ na kojem će tema biti izbeglice – to je cilj sledeće važne etape. Kao predvodnica na čelu kolone može se zamisliti samo Angela Merkel. Ona će u toj ulozi i ubuduće često morati da diktira tempo – i na nacionalnom i na međunarodnom planu.