Podnošenje izveštaja o radu vlade Angele Merkel moglo bi se kratko i jasno sažeti ovako: Tursku ukoriti, Trampa ignorisati, a kada je reč o Terezi Mej, jednostavno sačekati.

Prošlonedeljni Samit Evropske unije u Briselu, koji je u stvari priprema za veliki jubilarni samit koji se održava u Rimu 25. marta, bio je u suštini tema govora Angele Merkel u Bundestagu. Ipak, kancelarka je neznatan deo svog govora posvetila jednoj vrlo nacionalnoj temi: poređenju Savezne Republike Nemačke sa nacističkom Nemačkom od strane visokorangiranih turskih političara predvođenih predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.

Takva poređenja su, kako je Merkel ispravno rekla, toliko apsurdna, da ona zapravo komentar na njih smatra suvišnim. Zapravo, činjenica da je to Merkelova ipak komentarisala, još jednom pokazuje da i u eri globalizacije nacionalno raspoloženje može biti ekstremno nabijeno emocijama. To je možda i najveći problem koji Angela Merkel i Evropska uniju u skoroj budućnosti moraju da prevaziđu.

Hvalospev jednom pacijentu

Uprkos tome što je Angela Merkel Evropsku uniju hvalila kao „jedinstvenu, uspešnu priču" i kao „garant evropskog mira i standarda", desničarski populizam preti da podeli Evropu po šavovima, po njenim nacionalnim granicama. Nema konsensuza o izbegličkoj politici. Birači u Velikoj Britaniji odlučili su da potpuno izađu iz Evropske unije. Širi se strah da bi desničarski populisti mogli svoju moć nakon predstojećih izbora u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj, znatno da prošire i da, pod određenim okolnostima, čak i formiraju vladu.

Merkel želi da promeni stvari na bolje. Ona se zalaže za to da bi EU trebalo da preuzme više odgovornosti za sopstvenu bezbednost, naročito u regionu Balkana – i tako je u najkraćoj mogućoj formi prihvatila kritiku američkog predsednika Donalda Trampa na račun evropskih partnera u NATO. I „bregzit" je pomenula samo pred kraj izveštaja o radu vlade i to tako što je rekla da ništa ne može da se kaže pre nego što Britanci i zvanično ne podnesu zahtev za napuštanjem EU. Skoro kao da se ona još uvek nada da bi Britanci u poslednjoj sekundi mogli ponovo da se urazume.

Ipak, to se neće dogoditi. Iako je Merkelova pokušala da u svom govoru naglasi ono što je pozitivno, budućnost je za nju i za EU veoma komplikovana i ne baš ružičasta: Angela Merkel ne može tako energično da reaguje na poređenja sa nacizmom koja stižu iz Turske. Ona bi to možda žarko želela, ali joj je vlada u Ankari potrebna. Samo zahvaljujući sporazumu između Turske i EU, ona broj migranata koji dolaze u Nemačku može da drži na preglednom nivou i da se tako nada da će kod kuće oduzeti šanse desničarskim populistima. Tu dolazi i sledeće: zahtevi Angele Merkel za intenzivnijom saradnjom u budućoj EU kao odgovor na Donalda Trampa, sukobljavaju se sa otporom brojnih Evropljana koji radije žele manje, a ne više Evrope.

Razboritošću protiv emocija?

Tipična razboritost Angele Merkel neće biti dovoljna da se pobede duboke, nacionalne podele u EU. Učesnici Samita EU za samo dve sedmice žele zapravo da proslave 60 godina od usvajanja Rimskih ugovora, na osnovu kojih je i začeto evropsko jedinstvo po sadašnjem modelu. Ali jubilej pada u vreme u kojem nacionalisti u važnim zemljama-članicama žele da EU redukuju na carinsku uniju ili da je čak u potpunosti ukinu.

Nemačka kancelarka je među 28 šefova država i vlada trenutno možda najjača zagovornica EU. To je pokazao i njen izveštaj Bundestagu o radu Vlade. Ali ona se suprotstavlja jednom trendu: nacionalno raspoloženje za brojne Evropljane ostaje ekstremno važno. Čak je i govor Angele Merkel delimično bio time obeležen. A tu su nacionalne emocije, kao ove protiv kojih EU u određenim zemljama-članicama sada mora snažno da se bori.