Naravno, ima i spektakularnijih mesta na kojima možete posmatrati kako četvrti mesec lakom rukom dotiče krošnje da bi one u pupanju i cvatu konačno ukrasile pročelja betonskih zgrada podignutih u svetski poznatom brutalističkom stilu. Ali april u Beogradu je nešto posebno. Kao u Čolinoj ušećerenoj pesmi, tera nas da previdimo rupe na asfaltu, zlovolju policajaca što kažnjavaju pešake jer prelaze prometne ulice onako kako su to oduvek činili - mimo pešačog prelaza, u svim pravcima. Ne da nam da se zagledamo u lica prosaka ili skupljača papira, makar april donosio i Svetski dan Roma, jer smo konačno usmereni ka uskršnjoj, prolećnoj radosti. April sa sobom donosi obećanje ukupne obnove. Daleko je sledeći januar, kada ćemo ustanoviti da je to obećanje bilo iznuđeno našom opijenošću te da verovatnoća da naš mali život u velegradu postane lak poput aprilskog lahora i nije bila baš velika.

Ono što dodatno otežava prepuštanje prolećnim čarima jeste hronična upala Kosova, boljka koja u srčanom predelu muči državu Srbiju, oličenu u omnipotentnom predsedniku, ali i Crkvu koju predvodi mudri patrijarh. Od tih srčanih aritmija pate pomalo i građani, inače anestezirani aprilom.

Zašto je predsednik ljut na kosovske Albance, dok patrijarh ponavlja da je Kosovo najveća srpska rana?

Pošto je Kosovo, kao što je opšte poznato, srce Srbije, a, eto, i najveća rana, onda je uznemirenje zbog nedavne albanske amaterske operacije dugim cijevima na otvorenom srcu potpuno shvatljivo.

Da se podsetimo:

Najprije su specijalci kosovske policije upotrebili silu protiv prištinskih koalicionih partnera sa Vučićeve liste.

Navodno, pokazali su Marku Đuriću i predsednicima kosovskih opština da je klasični teoretičar prava Karl Šmit u pravu - suveren je onaj koji zavodi vanredno stanje. Gola sila bez političkih rukavica trebalo je da pokaže ko je gazda u kući. Tako politika Slobinog kosovsko-socijalističkog nacionalizma oličena u rečenici 'vas niko ne sme da bije'  neku deceniju kasnije završava upravo batinama.

Posledice su bile predvidljive. Povlačenjem Srpske liste iz kosovske Vlade premijer Ramuš Haradinaj više nema većinu. Postoje samo dve mogućnosti. Ili je Haradinaj politički mazohista, ili je u odluci planiranju i izvođenju policijske operacije zaobiđen. Možda je Đurić bio samo kolateralna šteta u obračunu ratnih drugova Tačija i Haradinaja.

Skoro sinhrono, ova srpsko-albanska tragikomedija dobija ozbiljnu medijsku konkurenciju u novoj turskoj seriji u kojoj Tačijeve tajne službe turskom predsedniku Erdoganu isporučuju nekolicinu turskih državljana, na koje su nalepili etiketu 'gulanovci'.

Haradinaj je ponovo zaobiđen, ali čoveku kojeg bi Beograd rado uhapsio kao ratnog zločinca dok istovremeno podržava njegovu vladu, nije uzalud izučavao borilačke veštine u Švajcarskoj. On po kratkom postupku smenjuje ljude koji ga nisu pitali. Time navuče bes neosultanskog gromovnika Erdogana i njegovih medija.

Montipajtonovski poredak stvari biva potcrtan činjenicom da su i Tačijevi i Haradinajevi potomci išli u Gulenove škole. Međutim, Tači je bio spreman da zaobiđe važeće zakone i da suspenduje ljudska prava izručenih osoba. Tako na braniku Povelje o ljudskim pravima ostade Haradinaj, bivši brutalni komandant Crnih orlova.

Izgleda da su kosovski predsednik i premijer odlučili da svoje sukobe izvezu malo za Beograd, malo za Ankaru. Na veliko čuđenje Mogerinijeve, uz upadlljivo mlake packe sa Zapada i standardno oštru osudu iz Moskve.

Tako se kosovske političke aritmije zakonom poremećenog regionalnog krvotoka u političkom Beogradu manifestuju kao fantomski bol. On je za mnoge stvaran, ali je za deo političke kaste i upadljivo teatralan. A Kosovo ostaje amputirano.

Vučić za gubitak po običaju optužuje prethodnu "žutu" vlast, ne spominjići, naravno, kumanovsku kapitulaciju koju je njegov tadašnji koalicioni gazda nazvao pobedom. Predsednik Srbije dokazano primenjuje delimičnu amneziju kao političku taktiku.

A unutrašnji dijalog o Kosovu?

Sličan je briselskom dijalogu. I jedna i druga strana se prave da čuju to što mrski partner ima da kaže. Poneki drznik iz nevladinog sektora spomene srpske promašaje na Kosovu u poslednjih stotinjak godina.

I šta? Ništa.

April u Beogradu. Kiša. Čim izviri sunce, bašte se napune kibicerima, a ulice golonogim ženama. Mnogo lakše je svratiti u kafe Čikago nego u, recimo, kafe Peć. Ili kafe Gračanica. Znam to jer sam tražio Peć. Nema. Ali sam vrlo brzo nabasao na beogradski Čikago, gde ovo zapisujem.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android