Helene Hegeman napisala je svoj šokantni roman „Aksolotl Roudkil“, prepisujući delove od više autora, ponajviše od internet blogera Airena, i njegovog romana „Strobo“. Čak 20 citata iz romana uzela je mlađahna autorka - tako je naime objavljeno u novom izdanju „Aksolotl roudkil“. Tu listu je autorka u prošlim izdanjima jednostavno zaboravila da napiše.

Dakle, obavezna lista autora iz čijih dela su uzimani citati sada se nalazi u četvrtom izdanju popularnog romana Helene Hegeman. Da li je time rešeno i pitanje plagijata? Kolika je i kakva je uopšte granica između krađe i postmodernog posuđivanja citata. Gisa Funk i Roland Koh:

Pisanje se zasniva na čitanju

Pisanje kao vrsta umetnosti, to zna pisac Roland Koh, koji predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Zigenu, uvek je vezano za neku vrstu prepisivanja:

„Pisanje literature je uvek zasnovano na čitanju. Dakle, bazirano je na onome što autor čita i što u jednom trenutku izađe iz autora. Dakle, sve što čitam jednog dana izađe iz mene, kao i svi drugi svakodnevni doživljaji. Ali to, da neko sedne i prepiše stranice, to je naravno glupo i bestidno.”

Pisac uvek automatski prerađuje svoja iskustva. Što znači i iskustva u čitanju, kaže Koh:

„Roland Bartes je takođe rekao da više ne postoje autori koji su ’originalni geniji’, dakle, autori koji sve izmišljaju. Danas autor uzme nešto iz medija, nešto iz svakodnevice, nešto iz pročitanog, iz onoga što je čuo, što je video… Ja sam, na primer, napisao kratku priču ’Bele noći’. Tako se zove i roman Dostojevskog. Moja priča ima dosta zajedničkog sa romanom: sličnu atmosferu, godišnje doba, likove, mesto… Ali to nije plagijat, priča je inspirisana Dostojevskim.”

Tačno je da u istoriji književnosti ima puno poznatih autora, koju su se „poslužili“ delima svojih kolega. Gete je preuzimao Šilerove ideje. Valter Kempovski je pisao knjigu koja sadrži dnevnike i pisma ljudi, koji su u to vreme živeli. Tomas Man je napisao knjigu o tekstovima koje je koristio kada je pisao „Doktora Fausta“.

Najkasnije od postmoderne isključivo autorstvo romanopisaca dovodi se u pitanje. Samim tim postala je sumnjiva i dotadašnja razlika između plagijata i dozvoljenog citata. Gde je kraj umetničkoj slobodi – a gde počinje krađa misli? To pitanje se postavilo još pre trideset godina, kada su vođene rasprave oko nove forme tekstualne montaže.

Obavezno navesti izvor citata

Danas to pitanje opet postaje aktuelno zbog romana „Aksolotl Roudkil“, koji sadrži čitave pasuse iz drugih knjiga, filmova, tekstova pesama… Da li je to prosto avangardna „remiks“ umetnost – koju stručnjaci nazivaju „intertekstualnost“ – ili je u pitanju prosta prevara. Advokat iz Kelna, stručnjak za medije Jozef Limper kaže:

„Tako bi i ta nova forma umetnosti koja se zove intertekstualnost mogla da bude legitimna svrha, što samim tim i citat čini legalnim. Međutim, neophodno je uvek navesti izvor citata. To je uvek preduslov. Znači citat kao stilsko ili umetničko sredstvo jeste prihvaćen, ali, uz obavezno navođenje izvora citata.“

Otkad je u junu 2000. godine sud prihvatio kao umetničku tehniku, Brehtove citate u drami Hajnera Milera „Germanija 3“, prepisivanje tuđih tekstova više se ne smatra automatski ilegalnim. Ipak, važi osnovni princip autorskog prava: ko citira mora da kaže koga citira. A to Hegemanova nije učinila.

Mada, treba se zapitati da li se u slučaju Hegemanove radi samo o plagijatu, smatra kritičar Hubert Vinkels. On smatra da su mnogi kritičari naprosto razočarani što Helen Hegeman nije imala tako buran život, kakav opisuje u romanu, nego je to samo „prepisana literatura“:

„Čitavo uzbuđenje vezano je za činjenicu da su čitaoci mislili sledeće: ’Neverovatno, ja se osećam kao da sam sasvim blizu tog ludog života’, a onda odjednom bivaju razočarani i kažu: ’A, pa mi smo opet samo čitali literaturu. U tome je stvar. Mislili smo da smo videli nagu ženu, a radilo se samo o književnosti.’ Svi su bili toliko razočarani da sada to koriste protiv autorke.“

Autorke Giza Funk / Željka Bašić-Savić