Od početka je bilo jasno da su vojne akcije protiv režima Moamera el Gadafija riskantne i da uspeh nije garantovan. To se sada i pokazalo – libijski diktator nije pokleknuo, nego mobiliše pristalice za napade na zapadne ciljeve. Međunarodne snage su vojno nadmoćne, ali one ne koriste kopnenu vojsku. Zato bi rat mogao potrajati i moglo bi biti mnogo mrtvih.

Uprkos tome Savet bezbednosti je principijelno doneo ispravnu odluku – bilo je neprihvatljivo pasivno posmatrati kako se diktator obračunava sa narodnim ustankom. Međunarodna zajednica morala je da pokaže da njena solidarnost sa oslobodilačkim pokretima u arapskom svetu nije samo na rečima. Ona je bila suočena sa dve moralno krajnje problematične opcije i morala je brzo da donese odluku.

Arapski državnici za sada ne preuzimaju odgovornost

Opasno je, međutim, što SAD, Francuska i Velika Britanija, uprkos svim uveravanjima, nisu insistirale na vidljivijem prisustvu arapskih zemalja. Istina, Arapska liga je insistirala na uspostavljanju zone zabrane letenja i Katar se vojno angažovao. Ali ne može se prevideti da se sve linije komandovanja završavaju na Zapadu, dok su arapski državnici do sada uspešno izbegavali preuzimanje bilo kakve odgovornosti.

U tome je ogroman rizik u pogledu legitimnosti akcije u celom regionu. U poređenju sa Irakom i Avganistanom intervencija u Libiji je u arapskom svetu prihvaćena u znatno većoj meri i mnogi su solidarni sa borbom pobunjenika protiv Gadafija. Ali, raspoloženje može preko noći da se promeni ako bude sve više slika mrtvih civila.

Arapska liga je već kritikovala zapadne akcije, istina ne nudeći sama alternativu. To je zabrinjavajuće – bes arapskih naroda na sopstvene vlade mogao bi se vrlo brzo premestiti na sliku Zapada kao neprijatelja. Vlastodršcima u regionu to bi samo išlo na ruku.

Komentar: Rajner Zolih, Dojče vele

Odgovorni urednik: Ivan Đerković