DW: Karla del Ponte, bivša specijalna istražiteljka za Siriju, rekla je letos da je rat u Siriji velika međunarodna sramota jer se sedam godina ništa nije desilo. Da li su neprocesuirani zločini Asadovog režima i drugih grupa učinili pravo apsurdnim?

Gido Štajnberg: Događaji u Siriji potvrđuju ono što smo znali već neko vreme: da Ujedinjene nacije ne mogu da funkcionišu u krizama kada postoje velike razlike u mišljenju stalnih članova Saveta bezbednosti. Sirija je primer za pokušaj Rusije da ponovo nastupi kao velika sila. Mi tako lepo pričamo o međunarodnoj zajednici, ali istovremeno vidimo eskalaciju sukoba između SAD i Rusije koja parališe Savet bezbednosti i UN po pitanju Sirije.

Evropa i Zapad su više puta izrazili svoje ogorčenje zbog rata. Da li je zalaganje za ljudska prava bilo samo prazna priča?

Mislim da su mnogi Evropljani bili spremni da učine nešto u Siriji. Ali u korenu evropskog neuspeha jeste pre svega analitička nesposobnost da se prepozna šta se dešava u Siriji. Bilo je jasno 2011. da Asad ima podršku znatnog dela stanovništva bez obzira šta radi. Ne zato što ga vole, već zato što se plaše alternative. Evropljani i Amerikanci to nisu videli. Oni su verovali da će narod srušiti režim. Pošto se to nije desilo, a pritisak da se zbog zločina Asadovog režima aktiviraju postajao sve veći, iznenada su se suočili sa alternativom: da li da vojno intervenišemo ili ostanemo na dosadašnjoj liniji? Odlučili su za drugu varijantu. Vidim problem u ovom neslaganju između retorike i onoga što je zaista učinjeno. Ali, smatram ispravnom odluku da se vojno ne interveniše.

Asad je od samog početka konfesionalizovao rat. Umesto podrške građanskoj opoziciji, spoljni akteri su takođe investirali u različite verske grupe u Siriji. Nisu li države poput Saudijske Arabije, Katara i Turske doprinele konfesionalizaciji rata u Siriji?

Konfesionalizacije je bilo od početka. Ustanak je imao snažnu socijalnu komponentu: seosko stanovništvo je bilo protiv gradova u kojima je srednja klasa koja podržava režim. Ali to je bila i borba sunitske većine protiv manjina u zemlji. Po mom mišljenju, još 2011. je bilo jasno da će se rat tako razvijati. Ustanak je bio sunitski, a mržnja prema alevitima bila je snažna i pre 2011, ali nije smela biti ispoljena. Uzdržanost SAD je dovela do toga da su strani akteri podržavali islamiste. Tu pre svega treba navesti Tursku i Katar, a nešto manje je bila aktivna Saudijska Arabija, jer je delovala zajedno sa Amerikancima.

Ali novac od privatnih lica iz Saudijske Arabije je odlazio Islamskoj državi.

Za to se samo delimično može kriviti država. Za IS nije bilo državnog novca iz Saudijske Arabije. Možda su kontrole bile slabe, ali, bilo je finansiranja IS i od strane privatnih pojedinaca iz Nemačke.

 - pročitajte još: Rusija na Bliskom istoku – i jaka i slaba

Da li je Asad pobedio u ratu?

Ne, Asad nije dobio rat. Ali sigurno je u jačem položaju nego u bilo kom trenutku od početka 2012. godine.

Ali on je ponovo osvojio sve velike gradove, samo nekoliko rubnih oblasti nisu pod njegovom kontrolom.

I ranije je kontrolisao velike gradove. Pobunjenici su uspeli da osvoje dva glavna grada provincija, Raku i Idlib koji su na dnu hijerarhije urbanih centara u Siriji.

Ali, Asad je dugo samo delimično bio zauzeo Alep.

Njegova vojska je imala samo pola Alepa pod kontrolom. Ali on ima suštinski problem, a to je nedostatak ljudi. Postoje dva razloga za njegovu trenutnu snažnu poziciju: jedan razlog je Rusija, drugi razlog je Iran. Veliko pitanje je da li je ova podrška sada dovoljna da bi se vratili preostali delovi zemlje koje kontrolišu pobunjenici. Mislim da će biti teško. Pored toga, pitanje je da li može zadržati osvojene teritorije. To neće biti moguće dugoročno. Zato verujem da zemlja neće biti stabilna.

Kako onda vidite budućnost Sirije?

Pre svega vidi se da veliki deo stanovništva mrzi ovaj režim i preferira pobunjenike. Pretpostavljam da će i dalje biti vojnog ili terorističkog otpora. Ima prosto previše stanovnika ruralnih područja, koji su suniti. A oni žele da sruše režim. Pored toga, biće teško ponovo staviti pod kontrolu kurdske oblasti. Tu iznad svega postoji opasnost da će Turska vojno intervenisati. Sirijska država može da ostvaruje uspehe samo uz nastavak ogromne ruske i, pre svega, iranske i libanske podrške.

Zašto Rusija sada povlači svoje trupe?

Mislim da to ima domaće političke razloge. Ali očekujem da će Rusi nastaviti da čine sve što mogu kako bi Asadova pozicija mogla da se dalje stabilizuje. Ali u našoj diskusiji previše se fokusiramo na Rusiju. Da li se oblasti mogu osvojiti i da li se mogu držati, zavisi od ljudi, a ljude isporučuje Iran.

U Nemačkoj se već diskutuje o tome da li se izbeglice mogu poslati u Siriju. Kako to treba da funkcioniše kada je zemlja u velikoj meri pod kontrolom Asada, a oni koji su pobegli, pobegli su od njega?

U ovom trenutku smatram da je vrlo problematično čak i samo diskutovati o tome. Osnova za ovu diskusiju je utisak da je rat završen. Rat nije završen. Ulazi u novu fazu u kojoj borbe smanjuju intenzitet. Ali većina izbeglica dolazi iz područja gde su pobunjenici bili jaki. Oni su postali žrtve Asadove ciljane politike proterivanja. Bilo bi izuzetno opasno ako bi izbeglice morale da se vrate u ova područja. Ne znam kako to može da funkcioniše dok je Asad na vlasti. Osim toga, moramo pretpostaviti da ih Asad neće primiti nazad. Zbog toga je to pseudo-diskusija.

 - pročitajte još: Ali – vozač Ubera i borac Hezbolaha

Može li se pretpostaviti da će Evropa sarađivati sa Asadom kada su u pitanju izbeglička diskusija i sopstveni interesi?

Pretpostavljam da će odnos sa režimom Asada ostati vrlo hladan. Asad je masovni ubica koji je koristio hemijsko oružje i druga sredstva, sprovodio masovno proterivanja svog naroda. Ne mislim da će Evropljani sa njim u potpunosti obnoviti odnose, ali već možemo videti da mnoge zemlje, uključujući i evropske – ispituju teren. Poslednjih godina je već bilo kontakta u borbi protiv terorizma.

Ali Asad je takođe uticao na razvoj terorizma u svojoj zemlji, zar ne?

To je sad tako. Asad je ovaj fenomen namerno podsticao kako bi svoj argument učinio uverljivijim – da su pobunjenici uvek teroristi. Izgleda da je za neke oblasti imao sporazume sa IS. Međutim, zapadne obaveštajne službe su uvek vrlo pragmatične kada su takve stvari u pitanju: ako razgovarajući sa sirijskim obaveštajnim službama mogu spasiti živote u Evropi, onda to i rade. Ipak, rekao bih da su zločini Asadovog režima toliko ozbiljni da se politička normalizacija ne sme dogoditi – čak ni ako se u obzir uzme pitanje izbeglica.

*Islamolog Gido Štajnberg, 1968, je stručnjak za terorizam berlinske Fondacije za nauku i politiku. Studirao je u Kelnu i Damasku, a doktorirao na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Autor je brojnih knjiga i studija o islamizmu, terorizmu, saudijskoj i iračkoj istoriji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android