Više se ne može osporiti – IS vojno uzmiče i u Siriji, i u Iraku. Asadove trupe ponovo su pod svoju kontrolu stavile antički grad Palmiru. To je veoma važno, kako na simboličnom planu, tako i u strateškom smislu. Asadove akcije morale bi sada da se usmere na centar IS – Raku. Istovremeno, iračka vojska priprema napad na Mosul. Ukoliko to bude uspelo, tzv. „Islamska država“ će biti sabijena, a njen poraz i uništenje predvidljivi. To međutim ništa ne menja kada je reč o mogućim terorističkim napadima u Evropi. Opasnost od terorizma čak se i povećava, jer je IS u svojim uporištima pod pritiskom, i zbog toga bi ona mogla da udari divljački i bez cilja. Jedno je sigurno: IS je pod vojnim pritiskom i sve je manje dobrovoljaca koji odlaze da se bore.

Pomeranje strateškog težišta

Verovatna propast IS, svakodnevno varvarstvo u ime islama i na sav glas proklamovanog kalifata, pre svega je blagoslov za napaćene ljude u Siriji i Iraku. Asadovom pobedom u Palmiri – uz rusku podršku – pomeraju se strateška težišta u regionu, bar za sada. Asad je konačno ponovo faktor moći. On doduše zavisi od milosti Moskve, koja, ako bude htela, brzo može i da ga pusti da padne – nepredvidljivo. Ko želi mir ili u najmanju ruku okončanje rata u regionu, taj ne može da izbegne Bašara al Asada. To je gorko saznanje za sirijsku demokratsku opoziciju u egzilu, ali je i politička realnost. Čovek koji je odgovoran za pet godina strašnog građanskog rata i za više od 250.000 mrtvih, za mučenja i prisilna raseljavanja, ponovo je važan igrač u bliskoistočnom pokeru za moć i vlast.

I Rusi su – više nego ikada – sila za pregovaračkim stolom. Oni su omogućili uspeh u borbi protiv IS i neće dopustiti da im te zasluge neko ospori. To s jedne strane znači da Asad ostaje na funkciji, a s druge strane, da su Rusi, uprkos svih ekonomskih problema kod kuće, ponovo postali više nego moćan i uticajan igrač na Bliskom istoku – i to ne samo zbog svojih baza u Siriji, već i kao suparnik Sjedinjenih Američkih Država, koje su se, pod vođstvom Obame, povukle iz regiona i koje kao da tamo više neko sopstvenog interesa. To je, nakon fijaska sa ratom u Iraku, verovatno fatalna greška, ali je ona u najmanju ruku razumljiva.

A šta je sa Evropljanima zaokupljenim izbegličkom krizom? Oni su doduše prisutni za pregovaračkim stolom oko rešavanja krize u Siriji i spremni da se ekonomski angažuju, ali oni samo učestvuju u razgovorima i u najboljem slučaju su sila potpisnica mogućeg mirovnog sporazuma. Njihov uticaj u tom spoljnopolitički važnom regionu u njihovom neposrednom komšiluku je skroman, pa čak i minimalan. I Pariz i London, koji tradicionalno vode sopstvenu bliskoistočnu politiku, potisnuti su na margine i na funkciju pukih posmatrača – i pored vojnog angažmana Francuske nakon napada 13. novembra 2015, jer to se očigledno ne odražava kada je reč o političkom uticaju.

Neobjavljeni rat između šiita i sunita

Sadašnja strateška situacija moglo bi se opisati ovako: Asad je veliki pobednik u borbi protiv IS. Rusi su povratili svoj uticaj. Amerikanci su se, zabavljeni izbornom kampanjom, a uprkos neumornom Džonu Keriju, sveli na funkciju posmatrača. Evropljani učestvuju u razgovorima, ali ne odlučuju ništa. „Islamska država“ je pred propašću, ali islamistički teror će se nastaviti – u Pakistanu, Nigeriji ili u Evropi. Terorizam ostaje najveći izazov za arapski i islamski svet. Iran se, očigledno uspešno, bori za prevlast u regionu. Isto kao i šiiti. A Saudijska Arabija – upletena u rat u Jemenu – gubi, bar trenutno. Drugim rečima: neobjavljeni rat između šiita i sunita se nastavlja.