Zaustavili smo žuti taksi na Monastirakiju i uputili se ka najvišem atinskom brdu – Likavitu, Nismo uspeli da objasnimo taksisti na engleskom da hoćemo da se popnemo žičarom i da nas odveze u njeno podnožje. On je produžio dalje, serpentinama. Izašli smo na parkingu, stotinjak metara ispod vrha. Vožnju smo platili svega pet evra. Taksi je na kraće relacije u Atini jeftiniji nego u Beogradu.

Na Vučijem bregu

Sunčan dan. Na vrhu se plave kupolice crkve Svetog Đorđa. Penjemo se stepeništem i zastajkujemo da pogledamo grad i odblesak svetla na moru u daljini. Gore, na vrhu, ljudi čekaju da im prethodnici ustupe mesto na platformi sa koje je najbolje fotografisati. Ispod crkvice je Sky bar sa panoramskim pogledom. Sediš uz domaću limunadu koja ima svoju ekskluzivnu cenu i nagađaš: Ono tamo je sigurno luka Pirej. A ovo ovde antički mermerni stadion, kojeg su krajem 19. veka obnovili da bi se tu održale prve olimpijske igre novoga doba. A ovaj beli očnjak je rog mosta za koji je Dionis, dovozeći nas kolima sa aerodroma, rekao da je izazvao žučne polemike jer je koštao mnogo. U podnožju brega, uz četinarsku šumu, plave se bazeni na krovovima vila. I ovdašnji bogataši znaju gde je lepo. A tamo pravo, preko ivice moje čaše, iza vetrobranskog stakla, kao usred mora raznorodnih kamenih domina, poređanih duž pravih linija, ispupčio se Akropolj. Drevni vizuelni incident u strukturi grada. 

Ako se grad od nekoliko miliona ljudi može igde obuhvatiti jednim dugim švenkom, onda je to sa brda Likavit. Kada to učinite po vedrom danu, kada je nebo helenski plavo, onda se računa kao da ste zagrlili Atinu.

Sišli smo sa brda žičarom, pri čemu je termin žičara pretenciozan. Radi se o vagonu vozića koji se strmo spušta niz tunel. Cena povratne karte je skoro dvostruko veća od dolaska taksijem iz centra.

Lepi Kolonaki

Ispod polazne stanice žičare – Teleferik – počinje kvart sagrađen na strmini. Ovde ulice znaju biti stepeništa ili tobogani. Takvim jednim stepeništem silazimo kroz imućnu četvrt Kolonaki. Stepeništa koja vode u dubinu grada, dole prema bulevarima i vojnoj bolnici, ispresecana poprečnim ulicama sa finim buticima i lepim kafeima u kojima dobro odeveno građanstvo vodi opuštene razgovore.

Ne silazimo ka bulevarima, idemo paralelno sa njima, obodom brda kroz mirne ulice prema kraju koji je sličnog urbanog karaktera kao i Kolonaki, ali ima sasvim drukčiju istoriju.

Naš cilj je Egzarhija, četvrt anarhista, studenata, boema i multikulturnjaka. Tu je počela pobuna protiv vojne hunte, tu su građani uklonili parkiralište i napravili park sa binom. U toj okolini su najčuveniji lokali gde se uživo može čuti rebetiko – grčki bluz, muzika iz maloazijskih luka i zatvora, koja je u 19. veku pratila muku marginalaca i običnih ljudi u radničkim četvrtima Atine i Soluna.

Egzarhija, anarhija

Hodamo niz ulicu Kalidromiu, ponovo se penjemo uz njen drugi kraj. Osvrćem se da vidim taj put. Suočeni smo sa jednim od najlepših prizora u kraju. Ulica kao viseći most razapeta između jednog i drugog obronka, a iznad nje Vučji breg, na kojem smo pre oko pola sata pogledom grlili grad.

Arhitektura se ne menja, ali nam učestalost grafita kaže da silazimo u srce grčke anarhije. To srce danas popodne prilično idilično kuca. Ljudi su, kao u susednoj buržoaskoj četvrti, nad čašama vina ili kapućina, u bašticama lepih lokala zaokupljeni razgovorom. Jedino što mi miris trave, alternativni plakati, glasna muzika iz parka, sajam polovnih knjiga na otvorenom, kazuju da se ovde ipak neguje duh pobune. Kada se na vestima pojavi Atina u kojoj se grupice momaka igraju mačke i miša sa policijom – oni sa velikom verovatnoćom žive u nekoj od ovih ulica.

Radnje sa starom odećom se duhovito zovu „Jučerašnji hleb” ili „Moljac”, u ateljeima i buticima se nalaze slike i odeća koju ne možete naći na drugim mestima.

U kraju su se kovale zavere i planovi za revolucije, ali se volelo, stvaralo i živelo. Krv nevinih žrtava hunte na obližnjoj Politehnici – glavnom tehničkom univerzitetu zemlje – kao da garantuje večnu slavu ovog kraja.

Od ovoliko hodanja i istorije dobro se ogladni. Za sedam dana u Atini samo smo jednom uzeli taksi – sve ostalo smo prepešačili.

Atina kao beskrajna trpeza

Prijatelji grčke kuhinje su u Atini na pravom mestu. Sve lokalne osobenosti – od Soluna, preko Krita do maloazijske helensko-vizantijsko-osmanske kulinarske baštine – u Atini su pronašle svoje mesto. Veći problem za neupućene i nepripremljene, biće izbegavanje turističkih zamki kojih su pune uličice Psirija i Plake. Za pristojne pare – tridesetak evra za dve osobe – nećete ostati ni gladni ni žedni. Ali će se kvalitet kretati od solidnog do senzacionalnog.

Naravno, ko voli, može da pokuša metodom slučajnog odabira. Ništa strašno se neće desiti. Čovek će sesti tamo gde sedi većina gostiju iz belog sveta, u bašte lokala nadomak turističkih okupljališta. Poneće iz Grčke kliše o hrani koji je i doneo u nju – giros, suvlaki, musaka, caciki, ćufte.

Nama to nije bilo dovoljno. Pretražili smo elektronske stranice na nemačkom, engleskom i ruskom, ponešto i na srpskom. Ukrštali smo iskustva drugih, uzeli u obzir rang-liste poznatih stranica kao što je „tripadvisor“, ali i stranice na kojima Grci govore o svom glavnom gradu.

Kritska čudesa

Onda smo shvatili da se iz Atine ne sme otići, a da se ne poseti jedan od nekoliko kritskih restorana. Izbor je pao na „I Kriti“, tavernu koja se naslonila na mali trg uz aveniju Akademias. Na nekoliko minuta hoda od Omonije, taverna je obećavala solidno grčko veče. Muzika je bila orijentalnija u odnosu na poznati buzuki-mejnstrim. Ali konobar je bio prava dragocenost. Rado je pričao o predjelima, jer na Kritu, kaže, ljudi vole da meze, kao u Španiji po principu „tapas“. Pažljivo smo ga slušali.

Poručili smo kritsku vrstu grčke salate (razlika je u siru i načinu obrade paradajza). Potom puževe u maslinovom ulju sa ruzmarinom. Kritski sir u mantiji od testa. I bukovaču pripremanu na umaku od balzamika i meda. Svaki zalogaj je bio senzacionalan. To je bilo potpuno novo iskustvo za nepce.

Naručili smo uz sjajno domaće vino mutnog, žutog sjaja i gorkoslatkog nagoveštaja ispod jezika, uz to girice – natopljene limunom. Tako su „predjela“ postala neka vrsta kritskog leskovačkog voza, pa smo preskočili planirano glavno jelo, makar se ono zvalo i oktopod, ali nas je domaćin nagovorio da probamo desert. Smeđi mrvljeni sir sa medom u hrskavom omotaču od testa – vruć iz friteze. Nekoliko komada veličine bombone.

I šta tu ima da se kaže osim – „I kriti" gde si bio do sada u našim životima?

Naravno, pre odlaska iz grada došli smo još jednom. Preskočili smo poneko predjelo da bismo glad sačuvali za rebaraca. I opet ista mešavina – čuđenje i divljenja. Odlazimo sa saznanjem da spremanje hrane u nekim kulturama dostiže veličinu poezije.

Tu, gde je lumpovao Bajron

A nije da se nismo dobro proveli i u drugim atinskim restoranima. Bašta taverne  En Iordani (u Jordanu) u blizini Trga heroja (Plateia Iroon) u srcu Psirija, jednog od najstarijih krajeva Atine, obično je puna. Tu, u Psiriju je sa grčkim hajducima lumpovao engleski pesnički romantičarski genije Džordž Gordon Bajron, pokušavajući da vinom ugasi svoj žarki svetski bol.

Dakle, slučajno smo tog popodneva našli mesto u taverni En Iordani, ali smo se odlično proveli. Jagnjetina iz snova, pivo i pogled na žive uličice koje se slivaju na trg sa restorančićima. Toalet u unutrašnjosti je na spratu. Sa galerije gledana, najstarija originalna grčka tradicionalna taverna u kraju, kako joj stoji napisano iznad ulaza, izgleda kao živopisna mešavina paba i konobe – sa obaveznom grčkom zastavom.

Devedesetih je ovo bio sumnjivi kraj. A danas je fensi. Najbolji primer za to je uličica koja sa ulice Emru skreće u Psiri: Pitaki. Do pre nekoliko godina bila je to oronula poveznica dve veće ulice u koju niko ne zalazi bez nužde. Sada je uličica turistička atrakcija jer su je oživeli lokali sa horor-tematikom, od kafea, do butika i restorančića. Ta horor-ulica spada u najbizarnije atinske atrakcije.

Još prve večeri smo po savetu jednog putnika sa youtub-a potražili tavernu skrivena u uličici Leki, nadomak trga Sintagma. Sa baštom u pasažu, kakvih u Atini ima bezbroj, To Triantafyllo tis Nostimias – u slobodnom prevodu „ruža đakonija“ ili „ruža ukusa“ – zaista zaslužuje svoje ime. Bila je nedelja, Grci su ćaskali uz meze i uzo. Naš umor od puta je bio kao rukom odnesen, domaće vino – litar za 8 evra – dizalo je iz mrtvih, oktopod je bio dobar, a riba još bolja. Srećnim ljudima se neodređeno obećanje, koje nudi novi grad, konkretno ostvari još prve večeri baš na ovaj način.

Crveni sertifikati

Nova mera Beograda, koja predviđa stvaranje sertifikata u skladu sa standardima Unije za naš atinski boravak došla je prekasno. Utisak je da su Grci generalno bili spremni da saslušaju našu mučnu priču u kojoj smo se osećali kao ponavljači koji opet nisu naučili lekciju i koji traže da im ipak progledaju kroz prste.

Naši „zeleni sertifikati" su, doduše, bez problema priznati na ulasku u zemlju. Ali nisu bili od velike pomoći prilikom ulaska u restorane i kafiće. Prvi dan smo bili iznenađeni kada su redom aparati za očitavanje QR koda u rukama ugostiteljskih radnika pokazivali „stop“ ili „kod se ne može očitati“. Onda smo uvežbali objašnjenja – ako nas pušta granična policija, zašto ne bi i oni. Naposletku, tri četvrtine Grka su nakon početnog oklevanja pogledali da li su unesene obe doze, neki su uporedili imena na sertifikatima i pasošima,  i mi smo mogli da izaberemo svoje mesto.

Pošto sam uz dva srpska Sputnjika imao i jedan nemački Džonson, od drugog dana smo poturali prvo moj evropski sertifikat na koji su grčki aparati reagovali sa zelenim znakom za odobrenje. Onda je moja saputnica objašnjavala da je i ona vakcinisana ali da srpski QR kod nije kompatibilan sa briselskim. Tako smo ipak lakše prolazili kroz kontrole. Jedino su nas dva puta vraćali sa vrata radnje za korišćenu odeću, u čijem je izlogu bio lep ženski kaput. Trgovci u radnji Milesime nisu hteli ni da čuju – ako telefon ne može da očita, onda napolje.

Inače, nismo kupovali suvenire. Iz kafana smo nosili flašice u kojima serviraju uzo. Biće ih dovoljno da nas uteše kada nas spopadnu atinska sećanja i počnu da nas mame na jug.

Izgleda da u nekim prodavnicama suvenira ne smeju da fale šareni drveni penisi. Pardon, falusi, jer to je grčka reč. Ako se sve odvija po zakonu ponude i potražnje, onda je ovaj grad između ostalog i stecište ljudi sa falusoidnim fantazijama.

Grad lepih kafića

U Atini smo sedam dana uživali u lepim, modernim, ponekad ekscentrično uređenim kafićima u kojima nije bilo loše kafe. I nije se desilo da neko zaboravi vodu uz kafu. Poseban status su imale bašte na krovovima zgrada. Ali i kafei koji ne stoje u pompeznim turističkim vodičima.

Dva puta smo otišli samo na jedno mesto. To je kafe Snob. Bašta je iza kafea, veliki deo je zastakljen. Stilski usmeren ka fensi publici, cenom ka dubljem novčaniku. Ipak, u atinskoj vrevi, ovo je oaza lepih manira, umerenog tona razgovora, odlične usluge i mira.

I bašta Numizmatičkog muzeja, koji se nalazi na Univerzitetskoj ulici (bulevar Panipistimiu), ima sličnu atmosferu. Na bulevaru se nalazi čuvena „Atinska trilogija“ – Biblioteka, Univerzitet i Akademija – tri klasicističke građevine u nizu koje su posle oslobođenja od osmanske vlasti svojim nastankom u nekoliko decenija 19. veka imale ulogu vizuelizacije ponovnog osvajanja nekadašnje grčke veličine. Kada se bulevarom pored tih zgrada penjete ka Sintagmi, nabasaćete na baštu Numizmatičkog muzeja. I ona je u senci matične zgrade, izdvojena iz vreve, u zelenilu. Ovde se osećate veoma atinski, makar morali da naručite na engleskom.

Slično je i sa kafeom Late Art, jednim od nekoliko u Atini, koji se smestio u golemi pasaž-haustor između Univerzitetskog i Akademskog bulevara, u ulici Harilaosa Trikupisa – neke vrste grčkog Nikole Pašića. Vrhunska usluga, odmerenost osoblja, mir. Mogao bih tako nabrajati još dugo.

Dečak iz epirskih gora

Naravno, prošetali smo i pored zgrade Parlamenta, bivše kraljevske palate na trgu Sintagma. Videli smo dva stražara u folklornim, živopisnim uniformama pres Spomenikom neznanom vojniku. Nismo imali strpljenja da čekamo da evzoni obave čuvenu smenu straže. Umesto toga, prošetali smo ogromnim parkom koji se prostire južno od Parlamenta. Setio sam se Palerma. Blagosloveni su gradovi koji u svojim parkovima neguju palme. Na drugom kraju parka je Zapion, neoklasicistička zgrada od formata, podignuta 1888. da služi olimpijskom duhu. Iza nje se krije neverovatna priča jednog grčkog dečaka iz sela Labovo, koje se danas nalazi na jugu Albanije – Evangelisa Zapasa. On je svoj zavičaj napustio sa 13 godina, služio je u osmanskoj vojsci, učestvovao na grčkoj strani u oslobodilačkim ratovima, a posle njih otišao u Vlašku i tamo stekao basnoslovno bogatstvo. Umro je 1865. ali njegovi potomci su ispunili njegovo zaveštanje i podigli Zapion za potrebe grčkih olimpijskich igara. Prvog januara 1981. Grčka je svečanim potpisivanjem ugovora u Zapionu pristupila Evropskoj uniji.

Polazimo dalje prema našem cilju – u četvrt Pangrati.

Seferisove mačke

Hteo sam da vidim gde žive umetnici, gde je svoju kafu svakog jutra ispijao Jorgos Seferis, grčki pesnik i dobitnik Nobelove nagrada za književnost u davnoj godini mog rođenja. Ne smete se pouzdati u mapu, jer na njoj nisu baš dobro označene strmine. Posle skoro planinarskog uspona do lepog groblja pred nama se počeo otvarati kvart najsličniji Dorćolu. Ni jedna ulica nije bez drvoreda. Ručali smo u pospanoj taverni na trgu Varnava, koji je imao oblik zvezdastog skvera prekrivenog drvećem i opkoljenog lokalima. Pošli smo ulicu dalje do trga koji se zvao po generalu Plastirasu, koga su Turci zvali Karabiber, a njegovu vojsku Šejtanova armija. Tu smo u praznom kafeu popili piće. Konobarica i gazda su razgovarali onako kako konobarice i gazde razgovaraju svugde u svetu, ali nepotrebno glasno. I po nehajno proizvedenim decibelima ovdašnji su ljudi slični nekim našim grlatim sunarodnicima.

Trgom je prošla mačka lenjih pokreta. Po tome ćemo takođe pamtiti Atinu. Nigde na Mediteranu nisam video ovako krupne mačke. Kao da su neka posebna rasa. Kao da su okot mačaka iz pesme Jorgosa Seferisa „Mačke Svetog Nikole“ u kojoj se posle duge suše na jednom ostrvu zmije toliko razmnože da su kaluđeri slali mačke da se biju sa njima. I mačke su pobedile. Ali su i poumirale.

Možda su neke mačke iz Seferisove pesme preživele i naselile Atinu. Izgledaju baš tako, kao ratnice koje su u stanju da udave zmiju. A možda je istina sasvim drukčija. Možda je pesnik, sedeći u nekom od ovih lokala, svakodnevno posmatrao korpulentne atinske mačke, te ih je preselio u pesmu, a time i u neki vid večnosti.

Fantomski vukovi

Poslednje noći u Atini – bila je subota – išli smo iz radoznalosti u izlaznu četvrt Keramiko. Tamo smo iz bašte jednog od mnoštva kafea posmatrali demonstracije. Prisetim se da smo nešto slično videli i na Sintagmi – Ustavnom trgu – pre nekoliko dana. Atina je po strasti okupljanja i izvikivanja parola prava konkurencija Parizu. Uputili smo se iz nekada zapuštene četvrti Keramikos, koja je sada noćno sedište fenseraja, prema Monastirakiju duž ulice Adrianu. Tamo je iz svake bašte dopirala muzika. Izgleda da niko nije ostao kod kuće. Atina je slavila samu sebe, život, svoje mačke i svoju istoriju.

Jedno pitanje koje me posle sedmodnevnog boravka u Atini pomalo muči jeste – šta se u višemilenijumskoj istoriji ovog mesta desilo sa likavistkim vukovima po kojima je nazvan Vučiji breg? Mi ih nismo sreli.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu