Ko zna koliko je puta Robert Openhajmer vozio putem koji povezuje Santa Fe i Los Alamos. To je jedan od najlepših puteva Nju Meksika: vodi kroz spektakularne predele za koje se Openhajmer nadao da će poslužiti kao inspiracija naučnicima. Pod plavetnilom neba se vozi preko zatalasanih brežuljaka sa kojih puca pogled u prelepe doline.

Los Alamos je raj i istovremeno i lokacija na kojoj je proizvedeno prvo oružje za masovno uništavanje ljudi. U toj idili, Robert Openhajmer je rukovodio projektom „Menhetn“ čiji je cilj – prema konceptu tadašnjeg američkog predsednika Frenklina Ruzvelta – bio izrada atomske bombe pre nego što to uspe Hitlerovoj Nemačkoj. U Los Alamosu se zbog toga okupila „spektakularna ekipa briljantnih duhova“, kako kaže Heder Meklenahan, direktorka lokalnog Istorijskog muzeja.

U tom timu su bili i nobelovci Enriko Fermi, Nils Bor i Hans Bete. Na kraju je tu živelo 6.000 naučnika sa svojim porodicama. U laboratorijama širom zemlje je na projektu „Menhetn“ radilo više od 125.000 ljudi, prenosi Meklenahanova. Sve niti tog rada su se spajale u Los Alamosu, tačnije, u zgradi tamošnje elitne škole „Los Alamos renč skul“ koja je 1943. rezervisana za projekat. Ideja za projekat je rođena u njujorškoj gradskoj četvri Menhetnu – otuda i njegovo ime.

Zvali su ga „Opi“

U školskoj auli, koja je naučnicima služila kao menza i prostor za sastanke, više od 70 godina kasnije, svega se priseća Viljem Hadžens koji je u Openhajmerovom timu radio kao hemičar: „Svako je poznavao svakog. Nije bilo hijararhije“, kaže Hadžens za DW i dodaje da je u vreme ručka svako mogao da sedi pored Openhajmera: „Bio je vrlo ljubazan i svi su ga zvali Opi.“

Bila to mlada ekipa – prosečna starost je iznosila 26 godina. Viljem Hadžens se seća mnogih žurki i velike potrošnje alkohola. No, i atmosfere koja je bila napeta, dok je tempo rada bio vrlo žestok: „Svi smo strahovali da će Nemci prvi napraviti atomsku bombu koja odlučuje o ishodu rata.“

Najskuplji projekat posle sletanja na Mesec

Projekat „Menhetn“ je za američku vladu imao apsolutni prioritet. Resursi su bili praktično neograničeni. Sve je počelo 1940. sa budžetom od 6.000 dolara, a pet godina kasnije su troškovi iznosili već dve milijarde dolara: „"Bio je to najskuplji projekat posle sletanja na Mesec“, procenjuje Heder Meklenahan. Los Alamos je, pored toga što je imao centralni značaj za projekat, bio i mesto na kome je oružje trebalo i napraviti.

Zadatak je bio da se na osnovu svih raspoloživih naučnih rezultata o obradi uranijuma i plutonijuma napravi oružje koje funkcioniše. Tako su paralelno pravljene dve bombe – uranijumska i plutonijumska.

Vajt sends

Šesnaestog jula 1945. sve je bilo spremno. Taj dan je određen za probu atomske bombe. Za to je izabrana plutonijumska bomba, jer je konstrukcija uranijumske bila mnogo složenija. Rešeno je da se ova potonja ne testira i zbog toga što tim nije imao dovoljno obogaćenog uranijuma.

Za test je odabrano zemljište „Vajt sends misajl rendž“, udaljeno 200 milja od Los Alamosa i veliko koliko i Pensilvanija, Rod ajlend i grad Vašington zajedno. Šezdeset farmera je zbog toga moralo da ustupi svoju zemlju američkoj vojsci, kaže predstavnica „Vajt sendsa“ za odnose sa javnošću Lisa Blevin dok vodi posetioce kroz to ogromno područje. Samo jednom godišnje se organizuje takvo razgledanje. „Ne očekujte Diznilend“, poručuje Blevinova posetiocima među kojima preovladavaju studenti fizike i hemije iz Los Alamosa.

Posle vožnje od 45 minuta do „Nulte tačke“ (Ground Zero) postalo je jasno šta je mislila kada je to rekla. Na mestu detonacije prve atomske bombe, samo jedna omanja piramida od kamena služi kao simbol sećanja na taj istorijski trenutak. Lisa Blevin potvrđuje da je zračenje na ovom mestu još uvek dest puta jače od normalnog. No, dodaje da je ono ipak slabije od zračenja kome su izloženi avionski putnici tokom leta koji traje četiri sata.

Lepota atomske pečurke

Kratera – nema. Na mestu gde je kameni spomenik, zemlja je ponešto ugnuta. Na ogradi koja okružuje to mesto vide se slike eksplozije, koju su Openhajmer i američki general odgovoran za projekat, Lesli Grouvs, posmatrali sa bezbednog rastojanja. Tada su svedoci govorili da su fascinirani lepotom atomske pečurke i svetlošću eksplozije.

Dvadesettrogodišnji student fizike Kodi Samers nije nimalo fasciniran: „Ovo je samo mesto eksplozije. Ništa više od toga. Ali, bilo je zanimljivo videti sve ovo.“ Nemac Maks, godinu stariji od Kodija, kaže da bilo bolje da atomska bomba nikada nije napravljena: „Ne volim atomsko oružje“. No, po njegovom mišljenju je dobro to što je Hladni rat deeskalirao zbog postojanja atomske bombe – jer je rat između zemalja koje poseduju nuklearno oružje postao nemoguć.

Iznenađeni – jer je funkcionisalo

Samo mesec dana posle testiranja, na današnji dan (6.8.1945.) pre 70 godina, Amerikanci su bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Mnogi naučnici koji su radili na projektu „Menhetn“ su za to saznali preko radija – i bili iznenađeni.

Neki su do poslednjeg trenutka sumnjali u to da će bombe uopšte funkcionisati. „Preovladalo je olakšanje, ali nije bilo velikog slavlja“, kaže Viljem Hadžens o reakcijama u laboratorijama Los Alamosa. „Zbog toliko ubijenih ljudi nam nije bilo do slavlja“. No, atomska bomba je, kaže, spasla živote miliona ljudi, jer je – skratila rat. To mišljenje deli i većina njegovih kolega naučnika.

Za Hadžensa je rad u Los Alamosu bilo „najbolje“ što mu „se desilo u životu“, između ostalog i zato "što je atomska bomba promenila svet". Robert Openhajmer to vidi drukčije. On vidi krv na svojim rukama, kako je to jednom prilikom rekao američkom predsedniku Trumanu u Beloj kući. Ostao je nespokojan – do smrti.