Dok se tzv. „izopačenoj umetnosti“ autora koje su progonili nacisti pridaje velika pažnja, malo ko poznaje umetnike koji su stvarali u nacističkim logorima. Slikari poput Valdemara Novakovskog (fotografija) danas su skoro pali u zaborav. Zato su vrlo važni i knjiga, i izložba pod naslovom „Smrt nema poslednju reč“ koja se od 27.1. može videti u njemačkom Bundestagu.

Autor, kustos i istoričar umetnosti Jirgen Kaumketer posvetio je više od 15 godina svog rada umetnosti progonjenih u periodu od 1933. do 1945. godine. Pri tom nije uzimao u obzir samo dela nastala u to vreme, već i ona koja su kasnije obrađivala ono što se dogodilo. Leo Has izradio je grafiku o Terezijenštatu 1947. Ali, crtalo se i u samim logorima.

Poznato je da su umetnici slikali u Terezienštatu. Ali i u Aupvicu I postojao je „logorski muzej“. Tamo su umetnicima bili stavljeni na raspolaganje materijali poput olovaka, papira i četkica kako bi radili po narudžbi SS-a. Drugi motivi nastajali su tajno. Za razliku od Aušvica I, iz Aušvica II nema gotovo nikakvih dela. Na fotografiji: Marijan Ruzamski, autoportret, 1943/44.

Ovaj portret naslikao je Jan Markijel 1944. u Aušvicu I, bez materijala koje je tamo službeno imao na raspolaganju. Na slici je pekareva ćerka iz obližnjeg mesta koja je zatvorenike snabdevala hlebom i prenosila poruke za pokret otpora. Tempere potiču sa zida sa kojeg je slikar strugao komade sa pigmentom boja. Platno je komad grube tkanine od slamarice.

Jehuda Bakon (desno) deportovan je u Terezijenštat 1942, kada je imao 13 godina, a u decembru 1943. u Aušvic-Birkenau. Tamo je bio kurir i smeo je zimi da se greje – uz peći u krematoriju. Ono što je tamo video nije ispričao samo na posleratnom suđenju u Frankfurtu, već je predstavio i na svojim crtežima koje je nacrato nakon rata.

Ovaj crtež Bakon pokazao sudijama u Frankfurtu kao dokaz zločina koji su počinjeni u Aušvicu: dimnjaci krematorija, tuš, ljudi koji su još samo senke – za istoričara umetnosti Kaumketera to je simbol smrti u gasnoj komori. To delo, osim toga, nije samo svedočanstvo strahota, već ima i veliku umetničku vrednost.

Mišel Kiška ubraja se među najuticajnije izraelske autore stripova. Godine 2014. objavio je delo „Druga generacija – ono što nikada nisam rekao svom ocu“. To je grafička novela o Kiški kao detetu i njegovom ocu koji je preživeo Aušvic. Očeva trauma prenela se i na sina. Tek kada je čuo oca kako priča viceve o logoru, Kiška je uspeo da pobedi svoje košmare.

I roditelji izraelske umetnice Sigalit Landau preživeli su holokaust. Njen profesor bio je Jehuda Bakon koji je bio logoraš u Aušvicu, a danas predaje na umetničkoj akademiji u Izraelu. Njena dela puna su metaforičnih aluzija na holokaust, kao recimo ove cipele koje podsećaju na gomile obuće koje se i danas mogu videti u stalnoj postavci izložbe u Aušvicu.

Sigalit Landau sakupila je u Izraelu sto pari cipela i spustila ih na dno Mrtvog mora. More ih je obavilo slojevima lekovite soli. One su postale simbol života umesto smrti. Želja umetnice bila je da ih se izloži u Berlinu, kao znak da nada pobeđuje očaj. Izložba „Smrt nema poslednju reč“ traje do 27. februara.