Voz iz Ulma za divno čudo nije kasnio. Jutro je bilo prozračno. Ljudi su izlazili na svojim stanicama, zadubljeni u misli o svakodnevnim brigama. Bio je radni dan. Ja sam se uputio u Augzburg. U decenijama koje su iza mene prokrstario sam jug Nemačke. Živeo sam u Nirnbergu, potom u Regenzburgu i naposletku u Vangenu. Posećivao sam Pasau, obilazio Bodensko jezero, nisu mi bili strani ni Minhen ni Konstanc. Ali slučaj je hteo da na svim tim putovanjima zaobiđem Augzburg. 

Sada je i on na redu. Augzburg iza Trira zauzima drugo mesto na listi najstarijih nemačkih gradova. Već iz iskustva znam da su gradovi te veličine – Augzburg ima nešto više od 250 000 stanovnika – barem u Nemačkoj najbolji za život. Bez obzira da li ste u Ahenu ili Frajburgu, oni vas neće progutati. Gradovi koji premaše pola miliona stanovnika kao Nirnberg, Lajpcig pa i Dortmund, ma koliko bili šarmantni, već polako klize u velegradski haos. A da o metropolama poput Kelna, Hamburga ili Berlina i ne pričamo.

Kao da želi da potvrdi ova moja razmišljanja Augzburg me dočekuje pomalo pospan. Nema one tipične užurbanosti. Sviđa mi se taj ritam grada koji se budi. Najpre sam u šetajući naišao na Keningsplac – Kraljev trg. To je mesto na kojem se naročito naveče okuplja mladost ovog grada.

Pažnju mi privlači ženska figura od bronze koja kao da hoda po vodi. Ispred fontane je uklesana sledeća poruka: „Posvećeno mladosti Augzburga, u čijim je rukama sadašnjost i budućnost ovog grada sa velikom tradicijom“.

Fontana je postavljena 1985. kada je grad slavio dvehiljaditi rođendan. Autor je italijanski vajar Đakomo Mancu. Ova posveta me pomalo dirne i misao mi odleti onim zemljama i gradovima čija vlast svoju mladost tretira kao neprijatelje. Velika je to nesreća. Odavde, ispred spomenika posvećenog mladosti u Augzburgu, razmere te nesreće u zemlji u kojoj sam rođen vide se bolno jasno.

Koračam tako Augzburgom koji se budi i shvatam da nikada ne mogu otputovati dovoljno daleko da se fine niti naše nesreće koje me vežu za zemlju porekla potpuno pokidaju.

Naiđem na gradsku pijacu i ona me razvedri. Ovde ljudi već ispijaju kafe, ćaskaju i pazare. Odlazim dalje prema centru. Cilj mi je Većnica na glavnom gradskom trgu. Tu se najbolje vidi šta je ovaj grad bio u 17. i 18. veku – jedna od najvažnijih umetničkih prestonica Evrope. „Augsburški barok“ postao je sinonim za vrhunski kvalitet, posebno u zlatarstvu i grafici. Vladari širom Evrope, od Pariza do Sankt Peterburga, naručivali su zlatno i srebrno posuđe, oltare i ukrase isključivo iz augzburških radionica. Stotine lokalnih zlatara kreirale su prepoznatljiv, raskošan barokni stil. Grad je imao carsku umetničku akademiju. Bio je i centar štamparstva. Hiljade grafika i nacrta štampano je u Augzburgu da bi se slale širom Evrope. Ovi listovi su služili kao „modni časopisi" tog vremena, pokazujućii kako barokne palate, crkve i vrtovi treba da izgledaju.

Sve to što je slobodan carski grad još pre pojave baroka postigao, pretočilo se u moćnu Većnicu, zgradu kojoj nije bilo premca u Evropi. Ona predstavlja vrhunac nemačke kasne renesanse.

Izgrađena je između 1615. i 1624. godine po projektu gradskog arhitekte Elijasa Hola. Kada je završena, bila je prva zgrada na svetu sa više od šest spratova i važila je za tehnološko i estetsko čudo tog vremena. Zlatna sala u Većnici visoka je 14 metara i ukrašena drvorezima, slikama, zlatnim listićima. Sve u njoj je dizajnirano da impresionira posetioce i prikaže ogromno bogatstvo slobodnog carskog grada Augzburga. Zgrada je bila teško oštećena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, ali je u decenijama nakon toga potpuno rekonstruisana u svom izvornom sjaju.

Prolazim pored fontane posvećene rimskom caru Avgustu, u čije doba je grad osnovan kao garnizonski logor. Put me vodi u lokal sa dobrom kafom – jutro više nije mlado i vreme je da se okrepim. Kafić u svom imenu ima celi kontinent – Afriku. I to mi izgleda kao obećanje, jer je zrno kafe tamo prvi put ubrano. Ovaj put obećanje biva maestralno ispunjeno.

Komunista i carev bankar

Iz afričkog kafea izlazim u nemački barok. Tražim rodnu kuću Bertolda Brehta, čoveka koji je svojim dramskim tekstovima i poezijom u prvoj polovini prošlog veka osvojio svet. Uvereni levičar, najpre anarhista i pacifista pa potom i komunista, rođen je u buržoaskoj porodici – otac je bio direktor fabrike papira. Još od tinejdžerskih dana, Breht je pokazivao prezir prema malograđanskom mentalitetu svog rodnog grada. Tokom Prvog svetskog rata u Augzburgu je radio kao bolničar, što je u njemu probudilo snažan antiratni bunt. U augzburškim kafanama i na ulicama počeo je da piše svoje prve drame i pesme.

U proleće 1918. godine, kada je imao samo 20 godina, Breht je napisao prvu verziju drame Baal u svojoj rodnoj kući koja se nalazi na jednom od bezbroj kanala, nekoliko stotina metara od augzburške većnice. Sada je u njoj muzej. Došao sam tu mada znam da pisaca najmanje ima u muzejima koji su im posvećeni, a najviše u njihovim knjigama.

Lik buntovnog, amoralnog pesnika Baala delom je Brehtov alter ego, jer je u to vreme sa svojim društvom obilazio lokalne kafane i pevao pesme uz gitaru. Breht u svojoj augzburškoj mansardi iznad kreveta držao upravo sliku drevnog sirijskog božanstva plodnosti Baala ili Vala, po kome je komad i dobio ime. Tadašnji svet je Brehtov komad doživeo kao drskost, pa je prvi put postavljena na binu u Lajpcigu tek 1923.

Kao mlad čovek manje sam se primao na Brehtove pozorišne komade, više na njegovu poeziju. Neki od njegovih lirskih tekstova aktuelni su posle skoro jednog veka. U pesmi koja se obraća naraštajima koji dolaze posle njega, Breht kaže:

Zaista, živim u mračnim vremenima!

Bezazlena reč je budalasta. Glatko čelo

ukazuje na bezosećajnost. Nasmejan čovek

još nije primio strašnu vest.

Breht nije mogao da nasluti da će i budući naraštaji živeti u mračnim vremenima. I da će se smejati, uprkos obilju strašnih vesti.

Mladi Breht je jedva čekao da pobegne iz Augzburga. Ipak, grad ga je oblikovao kao umetnika, a moderni Augzburg je od svog „buntovnog sina” napravio jedan od svojih najvećih kulturnih brendova.

Možda desetak minuta hoda od Brehtove rodne kuće nalazi se prvo socijalno naselje u svetu – Fugeraj. Podignuto je 1521. Zaveštao ga je najbogatiji čovek svog vremena Jakob Fuger. Socijalno ugroženi stanovnici Augzburga sve do danas plaćaju godišnju kiriju koja iznosi tačno 0,88 evra, uz obavezu da se tri puta dnevno pomole za dušu osnivača.

Jakob Fuger je poslovao sa carem, papom i drugim moćnicima svog vremena. Kada je preminuo 1525. godine, podela na katolike i protestante u Augzburgu je bila tek u povoju. Sam grad brojao oko 30.000 stanovnika. Nije prošlo ni 10 godina od Fugerove smrti, a grad je zvanično usvojio Luterovo učenje. Tri četvrtine stanovnika su bili protestanti. Ali Fugeraj ostaje katolički socijalni bastion. Porodica Fuger je bila toliko moćna da protestantske vlasti Augzburga jednostavno nisu smele da im oduzmu imovinu ili nametnu svoja pravila.

Prošetao sam naseljem – posetioci plaćaju na kapiji ulaznicu – i ušao u kuću koja je očuvala prvobitan izgled. Krevet, za ljude manje od nas. Drvena kolevka. Tkački razboj. Kuhinja. I današnji stanovnici pored tri molitve imaju sitne radne obaveze na održavanju i čuvanju naselja.

Posetio sam i sklonište u kojem su stanovnici preživeli savezničko bombardovanje.

Iznad izlazne kapije na zidu Crkve Svetog Marka, koja je podignuta u naselju jer su sve obližnje crkve postale protestantske, odmah pored sunčanog sata stoji zapisano: „Nütze die Zeit".

To je opomena i zahtev: „Iskoristi vreme“, zapravo, nemački pandan latinskom Carpe diem. To je bio životni moto samog Jakoba Fugera Bogatog. Fuger nije gubio vreme. Za života je nagovorio papu da olabavi katoličku dogmu o zabrani kamata, pa je kao bankar stekao neverovatno bogatstvo. A njegov docniji sugrađanin Breht će u Operi za tri groša napisati: Šta je pljačka banke spram osnivanja banke?

Crkve, palate,  kanali

Vraćam se pored Većnice u glavnu gradsku ulicu – Maksimilijanštrase. U njoj je još uvek prisutan odsjaj raskoši minulih vremena. Kod Herkulove fontane nalazi se Šeclerova palata, Njena Svečana sala iz 1765. godine važi za jedno od najlepših i najraskošnijih baroknih arhitektonskih zdanja u Nemačkoj. Na njoj su skele. Očito je renoviraju.

Dok šetam ovom ulicom pokušavam da zamislim Augzburg iz srećnijih vekova. Grad je dugo funkcionisao autonomno u verski podeljenom carstvu. U njemu je 1555. sklopljen Augzburški mir, kojim su katolici i luteranci trajno regulisali svoje odnose u nemačkom Svetom rimskom carstvu.

Okončani su prvi verski ratovi. Uspostavljeno je pravilo cuius regio, eius religio – čija je zemlja, njegova je i vera. Svaki vladar ili knez mogao je da izabere da li će u njegovoj teritoriji zvanična vera biti katolička ili luteranska. Podanici koji nisu želeli da prihvate veru svog kneza imali su pravo da prodaju imovinu i odsele se u region sa odgovarajućom verom. Ko je ostao, morao je da prati veru vladara.

Ovaj sporazum je Augzburgu doneo decenije stabilnosti i sigurnosti. Dok su drugi delovi Evrope tonuli u verske sukobe, Augzburg je postao bezbedno mesto za poslovanje, jer je kao slobodan carski grad kojim je upravljalo veće, uveo ravnopravnost katolika i protestanata. Grad doživljava procvat.

Neke crkve se fizički dele, da bi svako mogao da ispoveda svoju veru. Čak se i grade jedna uz drugu, u neobičnom građevinskom zagrljaju.

Crkva Svetog Ulriha i Afre koja me čeka na kraju ulice, primer je ovakvog saživota. Tik uz katoličku baziliku stoji manja protestantska crkva. Ušao sam i u jednu i u drugu. Bile su prazne. U polumraku su umorno svetlucale pozlate.

Čovek kao da nije bio u Augzburgu ako nije prošetao pored nekog od kanala u istorijskoj četvrti na reci Leh. Zato od bazilike silazim prema reci.

Najpre nailazim na Augsburger Puppenkiste – lutkarsko pozorište koje zna svako dete u Nemačkoj. Ono je svojim likovima obeležili detinjstvo generacija dece širom zemlje, zahvaljujući brojnim ekranizacijama bajki i dečjih priča koje su se decenijama redovno emitovale na nemačkoj televiziji, počevši od 1953. I moj sin je upoznao sve te likove jer je rastao u Nemačkoj. A i ja uz njega.

Konačno nailazim na prvi potok. Grad ima preko 500 mostova, što je više nego u Veneciji. Većina njih su zapravo mostići koji spajaju ulaze u kuće i ulicu, pošto ispred kuća teče voda. Mreža kanala i potoka u gradu ima ukupnu dužinu od preko 75 kilometara. Kanali se u zvaničnim gradskim dokumentima pominju 1276. godine. Vekovima su davali pogonsku snagu za vodenice i zanatske radnje. Kada je nastupila industrijalizacija u 19. veku, kanali su iskorišćeni za izgradnju ranih hidroelektrana, pa je Augzburg postao pionir u proizvodnji struje i centar tekstilne industrije.

Još u 16. veku strogo su razdvojene pijaća i tehnička voda.

Zbog svoje jedinstvene istorijske i tehničke vrednosti, ovaj sistem je Unesko proglasio svetskom baštinom.

U četvrti na Lehu proveo sam nekoliko sati. Čovek može da sedne na klupu i gleda vodu kako protiče, ljude koji preko mostića ulaze u svoje kuće. Može da se smesti u neki od restorančića na vodi. Ili naprosto da bude tu i upija skoro mediteransku atmosferu. Setim se da je Augzburg jedini nemački grad sa sopstvenim zakonskim praznikom. To je Augzburški dan mira koji se obeležava 8. avgusta.

Začudilo me kada sam pročitao podatak da je Augzburg statistički najsiromašniji veliki grad u Bavarskoj, na osnovu prosečnog raspoloživog prihoda domaćinstava po stanovniku. Problemi su nastali u prošlom veku, kada je tekstilna industrija postala nekonkurentna. Ali ovde sam video manje prosjaka nego u drugim gradovima. Naizgled potpuno suprotan statistički podatak kaže da Augzburg redovno zauzima vrh lestvice po zadovoljstvu i sreći stanovnika – u Nemačkom atlasu sreće. Ljudi su ovde zadovoljni iako zarađuju manje. Hvale zelene površine, blizinu prirode, istorijski centar i dobru lokalnu infrastrukturu.

Od Augzburga bi valjalo štošta naučiti.

Ne znam da li život uz ovoliko bistre vode usrećuje, ali meni je tu bilo lepo. Zamišljao sam, kakav bi to bio život – otvoriš prozor, a ispod njega protiče potok koji ti nešto šapuće. Komšiji ideš preko mosta. A u prodavnicu preko drugog mosta. Ima tu nešto, što umiruje.

Misli mi se vrate celom idejnom spektru između dva slavna izdanka ovog grada – Fugera i Brehta. Najbogatiji Evropljanin svog vremena, pobožan i vešt sa novcem sa jedne strane. Jezički moćan i svetski poznat protivnik kapitalističkih stranputica i ratova s druge. Rođeni su u istom gradu, u različitim epohama. Dele ih vekovi u kojima se zbivala istorija, uglavnom kao klanica. Ali i istorija napretka. Iz ovog grada potiče i Rudolf Dizel, koji je stvorio čuveni motor. Ali i otac i sin Holbajn, Fugerovi savremenici, slavni slikari svog vremena.

Sada su svi oni deo iste, srećne priče. Moje priče o Augzburgu.