Od avgusta prošle godine, Safar Nijati* se krije i živi u stalnom strahu od hapšenja i deportacije u svoju ratom razorenu domovinu. Bez novca, prihoda ili mogućnosti za rad, taj 28-godišnji medicinski radnik poreklom iz jednog grada jugozapadno od Kabula, oslanja se na dobru volju jedne avganistanske izbegličke porodice koja ga hrani i krije.

„Policija me je dva puta tražila na mestu gde sam ranije bio registrovan“, kaže Nijati. On je po etničkom poreklu Hazar, a u Austriju je stigao u novembru 2015. godine. Otada je naučio da tečno govori nemački jezik, položio je vozački ispit i stekao kvalifikaciju za rad kao pomoćnik u zdravstvu.

U Avganistanu je radio u jednoj provincijskoj bolnici i apoteci – sve dok ga talibani na prevaru nisu odveli da leči jednog ranjenog mudžahedina, koji je nakon toga umro. Pošto su mu pretili i talibani, ali i poslodavci iz bolnice, u septembru 2015. pobegao je iz Avganistana. Platio je krijumčarima da ga dovedu u Evropu.

-pročitajte još: Svađa u Austriji zbog sporazuma o deportaciji migranata u Srbiju

U leto 2019. godine našao je honorarni posao kao dobrovoljni zdravstveni radnik u jednoj kući u Beču. Tada je saznao da je njegova molba za azil po drugi put odbijena. „Sudija nije poverovao u moju priču“.

Znanje i iskustvo Safara Nijatija u oblasti zdravstva trenutno su u Austriji veoma traženi. Na hiljade negovatelja, koji obično dolaze iz zemalja istočne Evrope i u Austriji se brinu za starije osobe, sada ne mogu da uđu u zemlju zbog pandemije.

Situacija je u toj meri postala teška da je austrijska vlada u četvrtak odobrila prelazak inače zatvorenih granica specijalnim vozovima koji dovoze negovatelje iz Rumunije, Slovačke i Češke. A Safar Nijati, koji ionako želi da pomogne, tu ne može ništa.

S obzirom na to da su svi pravni načini da ostane u Austriji iscrpljeni, Nijati se sada suočava s mogućnošću proterivanja u centar za deportaciju iz kojeg će biti vraćen u Avganistan.

Jedan takav centar, kojim upravlja Ministarstvo unutrašnjih poslova, je izbeglički dom na planini Birglkopf kod Fiberbruna u okrugu Kicbil u Tirolu. Tu, daleko od bilo kojeg većeg naseljenog mesta, izbeglice „psihološki slabe, sve dok ne izgube živce, odustanu i potpišu dokument kojim se slažu da se vrate“, kaže Doro Blanke, aktivistkinja koja se bori za prava izbeglica iz organizacije „Fairness Asil“.

Stigmatizovani i ispolitizovani

Od 2015. godine, u Austriji je podneto gotovo 194.000 zahteva za azil, od čega su skoro 47.000 ljudi iz Avganistana. Od januara do oktobra prošle godine deportovano je 4.458 osoba, među kojima 235 Avganistanaca.

Oko 45 odsto avganistanskih izbeglica dobilo je azil u Austriji, ostali su odbijeni. Broj deportacija do sada relativno je mali, zato što „mnogi Avganistanci, kada dobiju treći negativan odgovor, beže u Italiju ili u Francusku, ili se negde sakriju“, kaže Blanke.

-pročitajte još: Deportacije iz Austrije: Sporazum je već mrtav?

Aktivistkinja situaciju dovodi u vezu sa rezultatima poslednjih austrijskih izbora na kojima je Austrijska narodna partija (ÖVP) dobila dodatnih 250.000 glasova od razočaranih pristalica krajnje desničarske Slobodarske stranke. Blankeova smatra da Narodnjaci – i to pogotovo sada kada su u koaliciji sa Zelenima – misle da bi trebalo da „zadovolje te glasače“ nastavljajući da sprovode „njihovu bezobzirnu imigrantsku politiku“. To, kaže, podrazumeva da se određene grupe, poput izbeglica iz Avganistana, stalno demonizuju: populistički mediji i političari ih nazivaju kriminalcima, silovateljima, govore da učestvuju u napadima noževima i da su umešani u krivična dela povezana s drogom.

„U Ministarstvu unutrašnjih poslova tvrde da su mnogi Avganistanci počinili zločine“, kaže Doro Blanke. „Ali koji su to zločini? Na primer uhvaćeni su da puše marihuanu. I austrijske tinejdžere vidite kako po parkovima puše travu i niko im ništa ne kaže. A mlade Avganistance za to hapse. Postoji velika razlika između konzumiranja marihuane i silovanja. Ali ako izvršite bilo koji prekršaj, čak i ako se radi samo o pušenju trave, gubite šansu da dobijete azil.“

Većina Avganistanaca s kojima je Blankeova radila – poput Safara Nijatija – „uložila je ogroman napor da nauči i nemački jezik i savlada određene veštine“.

„Ti momci hoće da rade i da plaćaju porez. Od njih bi mogli da postanu sjajni, budući građani Austrije“, kaže aktivistkinja. „Ali političari misle da će, ako im dozvole da ostanu, do privući i druge da dođu.“

Strah od deportacije

DW je nedavno obelodanio plan bivšeg ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla (Slobodarska stranka) o deportovanju izbeglica koje je Austrija odbacila u Srbiju. Ciljna grupa tog plana bila je definisana ovako: „Strani državljani koji ilegalno borave u Austriji i o kojima je donesena pravno obavezujuća odluka o povratku, pod uslovom da deportacija u zemlju porekla nije moguća i da taj stranac ima dovoljno veza sa Republikom Srbijom.“ Ovaj poslednji kriterijum može se jednostavno ispuniti tako što se u rubriku napiše: „bekstvo preko Srbije zapadnobalkanskom rutom“.

Karl Nehamer, aktuelni ministar unutrašnjih poslova, izjavio je da namerava da nastavi sa aranžmanom koji je sa Srbijom potpisan u aprilu 2019. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je, međutim, da je sporazum „nerealan“, delom i zbog toga što su i kampovi u toj zemlji prepunjeni.

Dora Blanke oštro kritikuje taj plan i veoma je zabrinuta zbog mogućeg tretmana izbeglica ukoliko se s tim nastavi. „Čuli smo mnoge izjave mladih koji su putovali balkanskom rutom 2015/16. godine, o tome kako su ih tukli, seksualno zlostavljali ili su im oduzimali novac“, kaže austrijska aktivistkinja.

Kriza zbog KOVID-19 za sada onemogućava deportaciju izbeglica iz zemalja EU. Ali to je za Safara Nijatija slaba uteha. On i dalje mora da se krije. Kaže da mu nedostaje posao za koji se školovao i da očajnički želi ponovo da radi. I prosto ne može da poveruje da Austrija, kojoj su hitno potrebni negovatelji i medicinski radnici, te ljude dovozi specijalnim vozovima iz Rumunije.

*ime je promenjeno zbog zaštite identiteta

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android