Na usputnim bilbordima sve je još uvek kao nekada: nude se „poslednje kobasice pre granice“ i poziva da se poseti „Vestern salun Oklahoma“ u bavarskim Alpima. Ali već dugo tu nema nikakvih kobasica i nikome nije do toga da se igra kauboja. Stolice u „Salunu“ složene su na stolovima, a preko puta laju psi udruženja vlasnika nemačkih ovčara.

Između svega toga stoje plavo-beli policijski autobusi nemačke Savezne policije koji čekaju nove izbeglice. Tako danas izgleda svakodnevnica na graničnom prelazu Vegšajd, idiličnom mestašcu na jugu područja Bajariše vald, a koje je postalo pozornica izbegličke krize.

Vegšajd od Hanginga na austrijskoj strani deli samo most. Donedavno se jedva moglo primetiti da se preko mosta prelazi i iz jedne u drugu državu. Ali danas je sasvim očigledno da je tu – državna granica. Austrijska policija na drugoj strani ponovo propušta na stotine izbeglica da, nakon što su satima čekali, krenu prema Nemačkoj.

Na nemačkoj strani, u narandžastom prsluku, stoji i Mansur Rastegar. On dobrovoljno pomaže u prihvatanju izbeglica i preko megafona ih poziva na engleskom: „U dva reda, molim vas!“ Zatim taj rođeni Iranac ponavlja poziv na arapskom i na farsiju. Naravno da govori i nemački, ali sa bavarskim naglaskom. Od došljaka jedva da neko zna jezik zemlje u koju žele da uđu.

„Jednom će sve to da eksplodira“

Rastegar se ponovo ljuti: ni danas ne ide ništa u skladu s dogovorom sa Austrijancima. Neprestano je na nogama, radi najmanje 14 sati dnevno i – posreduje, prevodi, organizuje… „Skoro nikad ne znamo koliko će autobusa doći sa austrijske stane. To ne znaju ni nemački policajci.“ Jedino je jasno da izbeglica ima sve više. Iza granice, stotinama metara pored puta, parkirani su autobusi. Jedan za drugim otvaraju vrata i iz njih izlaze iscrpljeni ljudi koji samo još žele da konačno stignu u Nemačku – nakon dana i nedelja koje su proveli na putu, bez krova nad glavom i sa strepnjom šta ih još čeka.

U međuvremenu tamo oko 1.400 ljudi čeka na ulazak u Nemačku. I službenik Savezne policije Štefan Hercog je zabrinut. Već polako pada mrak, a autobusi još uvek dolaze – na svakih pet minuta po jedan. Austrijski službenici najavili su da će ih tog dana stići 20, ali stiglo ih je bar dvostruko više. Kolona na mostu postaje sve duža, a raste i ljutnja policajaca – ne na izbeglice, već na austrijske kolege. Mnogi nemački policajci nemaju razumevanja za takvo kršenje dogovorenog broja izbeglica koji će doći.

Ono što policajce najviše brine jeste mogućnost izbijanja masovne panike. Teško je reći šta tako nešto može da izazove: neka glasina, pogrešno tumačenje nečega što izbeglice vide i – za tren oka bi svako da bude prvi, bez obzira na sve i na bilo koga. Iskusnom policajcu to je jasno: „Tamo gde se toliko mnogo ljudi natera da budu zajedno, to će u jednom trenutku i da eksplodira.“ A u toj gužvi je i mnogo male dece koja će sigurno loše da prođu.

Satima se čeka na supu od povrća

Most i granica kod Hanginga nije mesto gde bi neko želeo da ostane preko noći. „Sa one strane su čitave porodice jednostavno isterane iz autobusa i moraju da po noći stoje na hladnoći“, žali se Jozef Lamperštorfer, gradonačelnik Vegšajda. Ni ne trudi se da obuzda bes na austrijske službenike i njihov postupak opisuje kao „svinjariju“.

Tamo preko, na stotine izbeglica danima već moraju da spavaju na livadi. Jedina zaštita od hladnih noći jeste dvadesetak otvorenih ognjišta. Kišica sipi, temperatura je jedva oko pet stepeni. Njihova sudbina je čak i okolne seljake navela da im redovno donose bar drva za ogrev. Gradonačelnik nemačkog gradića smatra da je taj logor na austrijskoj strani „ludilo“, i traži da se izbeglice u autobusima odvoze do prihvatnih centara u Nemačkoj – i to bez zastoja na granici koja, po Šengenskom sporazumu, uopšte tu ne bi trebalo ni da potoji.

Na sreću, sada više niko ne mora da spava na otvorenom. Nakon što su i mediji ukazali da užasne uslove u kojima su smeštene izbeglice, austrijski Crveni krst postavio je šatore koji se greju i u koje staje oko 2.000 ljudi. Tamo se i deli obrok, a red je dugačak bar sto metara. Nakon tri sata čekanja, izbeglice dobijaju tanjir supe od povrća, pola banane i krišku trajnog belog hleba iz kese.

Tanja Taler deli tu mršavu supu izbeglicama u plastične posudice i pritom dobro zna da to jednostavno nije dovoljno. Supa se kuva u kantini u obližnjoj bolnici, ali nikad ne stigne u dovoljnoj količini. Uvek moraju da je dodatno razrede sa vodom da bi svako dobio bar jedan tanjir. A problem je i sa hlebom. Tanja je sa svojim dečkom dan ranije obišla sve okolne prodavnice i molila da joj daju jučerašnji hleb koji bi inače verovatno završio u kontejneru.

Organizacija? Kakva organizacija?

Tanja Taler redovno je u Vegšajdu i veliko je pitanje kako bi bilo da nema takvih kao što je ona. Svakog vikenda dolazi iz Minhena – to su dobrih dva sata puta – i pomaže onako kako može. Kaže da je dobrovoljno pomagala i kad je minhenska železnička stanica bila preplavljena izbeglicama, ali ovo ovde je, kaže mnogo gore. „Za razliku od Minhena, ovde ništa nije organizovano.“ Nadležne lokalne službe čine samo ono što je neophodno potrebno, a za sve ostalo „prebacuju odgovornost na sve druge“, žali se Tanja.

Njen prijatelj Verner Prehtel i sam pomaže gde stigne, ali ozbiljno sumnja da oni mogu da savladaju taj izazov: privatna inicijativa jeste lepa stvar, ali to tako traje već danima. Čitava Nemačka bi trebalo da im pomogne, trebalo bi poslati vojsku da bar postavi poljsku kuhinju i pruži logističku pomoć. Sigurno je da bi trebalo poboljšati i saradnju sa austrijskim komšijama jer međusobno optuživanje neće rešiti ništa.

I iranski prevodilac Mansur Rastegar želi bolju organizaciju i dogovor. Bez toga ni on ne zna šta bi trebalo da radi: „Kad mi nismo sigurni, naravno da onda ne možemo ni da umirimo izbeglice.“

Iako niko nije zadovoljan organizacijom, u jednom su ipak svi složni: nema smisla zatvoriti granicu ka Austriji. O tome već otvoreno govori predsednik vlade Bavarske Horst Zehofer, ali to ništa i nikome ne bi pomoglo. Sve granične prepreke između Austrije i Nemačke odavno su ukinute pa bi izbeglice u tom slučaju stizale u Nemačku preko „divljih prelaza“, a tamo ne bi imali čak niti tu skromnu supu austrijskog Crvenog krsta.

Novembar je i u Alpima će skoro da padne sneg. Pustiti izbeglice da same traže put u Nemačku, sigurno bi odnosilo i ljudske živote – i to ne u dalekim hladnim dubinama Sredozemnog mora, već na stazama i putevima u nemačkim Alpima.