Apelacioni sud u Beogradu je, ima tome svega par meseci, u nekoliko slučajeva potvrdio presude Višeg suda po tužbama fotografa Darka Ćirkova. Njegove dve fotografije je bez dozvole objavio portal telegraf.rs, a jednu blic.rs. U prvom slučaju je novčana nadoknada zbog materijalne i nematerijalne štete iznosila 104.662 dinara, a u drugom 74.496 dinara. Koliko bi onda koštalo ako nedozvoljeno objavite 2.523 autorska dela? Prema ovom cenovniku – nešto više od 1,5 miliona evra.

Takozvanu izložbu „Necenzurisane laži“ u beogradskoj galeriji Progres priredio je kolektivni entitet pod nazivom „Informativna služba Srpske napredne stranke“. O propagandnom karakteru te izložbe rečeno je manje-više sve. Ali poslednjih dana su najpoznatiji srpski karikaturisti najavili tužbe protiv organizatora zbog nedozvoljenog objavljivanja njihove intelektualne svojine. Pravni tim DW takođe razmatra tu opciju. Ceh bi iz partijske kase, fino popunjene od članarina 600.000 članova i budžetskih dodataka, morala da plati Srpska napredna stranka.

No da li je ludost u današnjoj Srbiji očekivati da će neki sud razreže globu partiji koja je praktično paralelna država? Posebno što nisu svi slučajevi tako jasni kao krađa karikature. I posebno što postoje i drugi osnovi za tužbe kod kojih bi sudovi imali veći prostor za interpretacije.

„Nećemo im pružiti užitak“

„Tuđe autorsko delo se ne može koristiti bez saglasnosti autora jer on na svoje delo polaže i moralna i materijalna autorska prava“, kaže za DW novosadski advokat Slobodan Beljanski. Tamo gde su objavljena čitava dela – karikatura, fotografija, članak – stvar je kristalno jasna: „Kako su dela objavljena u integralnom vidu bez, kako kažu autori, njihove saglasnosti, onda je očigledno da imaju pravo na sudsku zaštitu.“

Što se tiče naslovnih strana novina, delova članaka ili skrinšotova sa interneta koji su objavljeni u nekoj vrsti kolaža, Beljanski kaže da treba gledati od slučaja do slučaja: „Recimo na naslovnu stranu ne polaže pravo autor čiji se novinarski rad najavljuje u tom broju. Ali sama naslovna strana je delo nekog urednika novina. I tu postoji pravo na zaštitu.“

Mediji čiji su sadržaji izloženi kao „eksponati“ u Progresu to su uglavnom shvatili kao dokaz da rade dobar posao. Tako i Želimir Bojović, zamenik glavnog urednika u srpskom izdanju Njuzvika, ponosno ističe da su dve naslovne strane tog magazina objavljene u formatu plakata, a brojne druge u manjem formatu. Bojović za DW objašnjava da su naslovne strane takođe delo nekih ljudi i da pravo na njih poseduje isključivo Adria Media Group, koja je izdavač magazina. „Niko nema pravo da publikuje ništa iz Njuzvika bez odobrenja vlasnika licence“, kaže ovaj novinar.

Međutim, kao i u većini medija, u Njuzviku ne razmišljaju ozbiljno o tužbi: „Prvo što bi SNS želela jeste da se cela priča oko same izložbe prolongira. Mi im nećemo pružiti taj užitak. Ne želimo da produžavamo život toj izložbi i dajemo priliku premijeru i delovima njegove stranke da se osmehuju i uživaju znajući da je čitav tužilački i sudski aparat u njihovim rukama. Znamo da su nam narušena autorska prava, s druge strane teško da bismo mogli poželeti bolju reklamu – naše ogromne naslovne strane stoje u centru grada u galeriji Progres.“

Drugi osnov za tužbu?

Minuciozno prikupljanje kritike na račun vlasti i premijera Aleksandra Vučića nosi u sebi nekoliko poruka. Najpre: gledamo vas! Druge dve poruke sadržane su u nazivu izložbe kojim se poručuje em da u Srbiji nema cenzure, em da je svaki eksponat – dakle i svaka kritika – laž. No kreativni zanos naprednjaka stvorio je tako još jedan osnov za tužbu. „Sve što je tamo istaknuto je okarakterisano kao laž. To je drugo pitanje koje nema veze sa autorskim pravima. To je i odnos prema nečijem delu koji može biti uvredljiv ili neistinit. I to može biti takođe osnov za tužbu, ali ne po Zakonu o autorskim pravima nego onom o obligacionim odnosima“, kaže Beljanski.

Nema sumnje, podnošenje tužbe bio bi početak maratonske avanture sa preponama. Slučajevi, čak i onda kada nemaju političke konotacije, godinama tumaraju bespućima pravosudnog sistema dok konačno ne dobiju epilog. Sudstvo je, kaže Beljanski, u katastrofalnoj situaciji, ali to ne znači da treba dići ruke i popustiti. „Ima sudija koje imaju i znanja i časti, a ima i slučajeva u kojima se može suditi bez pritisaka. Ali kod ovakvih slučajeva koji su politički vrlo indikativni može se pretpostaviti da sudija već nije u dovoljnoj meri nezavisan, pa makar i nekom vrstom samoprinude bez spoljašnjih pritisaka.“

Bojović kaže da je „reč o izložbi iza koje stoji jedna politička stranka koja je izložbu iskoristila kako bi difamirala sve one koji su kritički govorili o njenom predsedniku, odnosno sadašnjem premijeru. To je vrlo jednostavno za razumevanje – a što su sudovi ispolitizovani, druga je stvar. Činjenica je da ima više osnova za tužbu.“ On priznaje da ne bi imao živaca za višegodišnje natezanje u procesu u kojem je sve od početka jasno: „Mislim da oni koji tuže imaju šansi, ali da će taj proces biti dug, mukotrpan i da će iziskivati mnogo truda. Želim svu sreću onima koji su spremni da potroše svoje vreme na tu vrstu tužbi.“

Ako bude dovoljno upornih, možda organizatori na kraju i budu zahvalni arhitektama što galerija Progres nije još veća. Kako su se pohvalili, objavili su „samo“ 2.523 dela, a sakupili su 6.732. O svemu tome u Srpskoj naprednoj stranci nisu želeli da govore za DW.