Predsednik Donald Tramp je građanima svoje zemlje obećao da će prekinuti „večne ratove“ SAD. Trenutno najskuplja i najduža misija je ona u Avganistanu. U decembru ulazi u dvadesetu godinu. U njoj je život izgubilo više od 2.000 američkih vojnika, a poreske obveznike koštala je više stotina milijardi dolara.
Tramp želi napolje iz Avganistana i verovatno još samo neko simbolično prisustvo. Bez dogovora sa NATO-saveznicima, on povlači sve više američkih vojnika i traži mirovne pregovore u Avganistanu s bivšim neprijateljem, talibanima. Trampu je izgleda manje važno da li će ti pregovori imati uspeha i kakva će ubuduće biti uloga talibana i njihove islamističke ideologije.
-pročitajte još: Avganistan - strane sile i autohtone vrednosti
Prvobitni cilj operacije bio je da se uništi izvor terorističkih napada 11. septembra među talibanima, koji su tada u Avganistanu bili na vlasti. Nemačku je tada odmah bilo moguće pridobiti za saveznika. Izgledalo je kao da ministar odbrane, socijaldemokrata Peter Štruk, u decembru 2002. godine najavljuje neku novu vrstu nemačke vojne doktrine: „Bezbednost Savezne Republike Nemačke brani se i u Hindukušu.“ Veću težinu vojna operacije je dobila zbog namere Zapada da od Avganistana napravi demokratsku zemlju. To je naročito dobro moglo da se proda nemačkoj javnosti koja kritički gleda na vojne intervencije.
Otrežnjujući bilans
Još na desetu godišnjicu operacije, 2011. godine, bivši generalni inspektor Bundesvera Harald Kujat je u intervjuu za list „Miteldojče cajtung“ rekao da je angažmanom Bundesvera Nemačka želela da pokaže solidarnost sa SAD. „Ali ako se uzme u obzir da je cilj bio stabilizovati zemlju i region, onda ova operacija nije uspela.“ Takva procena važi i danas.
Kada je reč o političkoj situaciji u zemlji, stručnjak SPD za odbrambena pitanja Fric Felgentroj u avgustu ove godine ocenio je da Avganistan „nije postao demokratska pravna država“. Povodom izveštaja jednog oficira Bundesvera o propustima misije u Avganistanu, Folgentroj je rekao da „nije nikakvo novo saznanje to da se u Avganistanu krše ljudska prava i da je korupcija široko rasprostranjena, i u vladinim krugovima“. Niko od visokih zvaničnika to nije negirao.
Opasnost od terorizma koja je 2001. godine krenula iz Avganistana, barem privremeno je suzbijena, ali ciljevi o stabilizaciji i demokratizaciji nisu ostvareni. Laganim povlačenjem zapadnih vojnih snaga od njih se praktično odustalo.
Odupreti se iskušenju
I Bundesver je platio visoku cenu: stradalo je skoro šezdeset vojnika i zvanično je potrošeno 12 ili 16 milijardi evra – u zavisnosti od toga da li se računaju samo vojni izdaci.
Najvažnija lekcija iz Avganistana je jasna: potpuno je preterano bilo za očekivati da je u zemlji moguće izgraditi demokratiju prema zapadnim merilima. Ta lekcija se na odnosi samo na Avganistan: 2003, dve godine nakon intervencije u Avganistanu, i predsednik Džordž Buš je u Iraku bio ne samo u vojnoj, već i demokratskoj misiji – s poznatim ishodom. Srećom, Nemačka se nije priključila toj misiji. U potrazi za strategijom u Siriji, takođe se uvek iznova postavlja pitanje vojne intervencije koja bi trebalo da zaustavi građanski rat i donese demokratiju. Takvi glasovi se mogu čuti i kada je reč o Libiji.
U svakom pojedinačnom slučaju, veliko je iskušenje da moralni zahtev za izvozom vrednosti bude stavljen iznad realnosti. A ako nešto može da se nauči iz Avganistana, onda je to osećaj za realnost.