Beše jednom jedna politička bajka. Odigravala se u tako prosvećenom Bonu. Svake večeri su političari pričali tu bajku na televiziji. Pričali su da hoće da pomognu izbeglicama – sa mnogo novca. Da ih posete u njihovim domovinama, grade škole, bolnice i vodovode. Da donesu mir i pomirenje. Već više od 20 godina političari pričaju tu bajku. Njen nimalo bajkovit naslov je „Borba protiv uzroka izbeglištva zbega u zemljama porekla“, čime je 23. maja 1993. žestoko suzbijeno pravo na azil, garantovano članom 16 nemačkog Osnovnog zakona. I socijaldemokrate su verovale u bajku. Tada su i oni u parlamentu digli ruku za sporni izbeglički kompromis.

Bajka nije imala hepiend. Političko sanjarenje ispostavilo se kao laž o izbeglicama, kako jasno pokazuje poslednji izveštaj Amnesti internešnala. Jer broj izbeglica – 50 miliona! – najveći je od kraja Drugog svetskog rata i to uprkos rastu budžeta za međunarodnu saradnju i razvojnu pomoć. Valjda je sada jasno da se globalne izbegličke krize ne mogu sprečiti slanjem džakova sa parama koji bi navodno izbrisali uzroke za izbeglištvo u matičnim zemljama. Rat u Siriji nije se mogao sprečiti finansijskom podrškom i razvojnim projektima, kao što se devedesetih time nisu mogli sprečiti masakri u Bosni i na Kosovu.

Naravno, ne može se nemačkim ministrima uzeti za zlo kada lobiraju za veće budžete svojih ministarstava velikim rečima poput mir, prevencija terorizma ili sloboda. Tačno je da je povećanje budžeta za razvojnu pomoć osnovno sredstvo za suzbijanje siromaštva, poboljšanje obrazovnih perspektiva i infrastrukture u zemljama u razvoju i onima trećeg sveta. No opravdano je reći i da razvojna pomoć nije dovoljna za mir i bezbednost. Ona može podržati mirovni proces, ali ne može stvoriti političke uslove za njega.

Stoga je neodgovorno kada berlinski političari kao navijeni ponavljaju da se dodatnim novcem mogu suzbiti razlozi za zbegove iz ugroženih zemalja. Bajka o razvojnoj pomoći zapravo je magla koja ne dozvoljava neophodnu debatu o izbegličkoj politici i omogućava da neprijatna pitanja ostaju bez odgovora. Recimo, zašto je nakon poziva UN na donacije za Liban sakupljeno samo 18 odsto potrebnih sredstava iako je ova zemlja sa šest miliona stanovnika primila 1,2 miliona izbeglica? Ili, zašto Nemačka isporučuje oružje Kraljevini Saudijskoj Arabiji iako se ova zemlja meša u rat u Siriji? Diktatorima poput sudanskog predsednika Al Bašira ili sirijskog predsednika Al Asada na ruku ide upravo ovaj nedostatak političke koherentnosti. Represija i progon su deo političkog repertoara u Zimbabveu, Saudijskoj Arabiji, Rusiji i Kini, što pokazuju blokade Saveta bezbednosti UN.

No prošlo je vreme političkih bajki. Ne mogu se više potisnuti izbegličke drame u Sredozemnom moru ili pred obalama Indonezije i Malezije. Nemačka i Evropa moraju da nađu zajedničku, zaista humanitarnu izbegličku politiku. Ne samo kako bi spasavali ljudske živote, već i kako bi se razlikovali od režima kojima ljudi ionako ne znače ništa. Vrednosti se brane na javi, a ne u snovima i bajkama.