DW: U pismu (objavljenom 18. novembra) sa kolegama tražite od istoričara u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj, ali i u svim zemljama regiona, da budu profesionalni i da se suprotstave zloupotrebama svoje discipline. Dobar deo istoričara na Balkanu radi upravo suprotno, naime oni su udarna pesnica nacionalističkih narativa koje preuzimaju političari, i to već decenijama. Zašto je to tako?

Dubravka Stojanović: Antička muza istorije Klio uvek se predstavlja kako svira u neki instrument! Jedno od tumačenja je da je ona uvek svirala ono sto su vladari hteli da čuju. I od antike do danas uvek je bilo takozvanih državnih istoričara koji idu uz vladare i opisuju njihove veličanstvene podvige. Tako je istoriografija bila „državotvorna“, tu da učvrsti vlast.

Kad su počele da nastaju nacije, istoriografija je imala zadatak da ih opeva, njihove podvige, žrtve, da pomogne u izgradnji herojskog identiteta. Logično, mnogima se dopala ta uloga, ona često donosi i mnoge privilegije.

S druge strane, vrlo je nezahvalno biti kritički istoričar, onaj koji želi da dođe do ključnih istorijskih problema i da na njih ukaže da bi se ti problemi rešavali. Oni se onda nazivaju izdajnicima, kod nas „autošovinistima“, onima koji mrze svoj narod. To je teška pozicija, pa je i s te strane jasno zašto se mnogi na to ne odlučuju.

Utisak je da svi narodi na Balkanu „uživaju“ u nekakvoj ulozi žrtve, a takav narativ već godinama grade upravo istoričari i političari. Koliko je to i osnova za sporove koje imamo danas?

Izraelski intelektualac Amos Oz rekao je da prisustvujemo svetskom šampionatu za najveću žrtvu. A mi smo u regionu sigurno vrlo visoko plasirani na toj tabeli. Samoviktimizacija je počela pre jugoslovenskih ratova, tako što su se svi, a Srbi posebno, videli kao žrtve Jugoslavije i susednih naroda. To je bio narativ koji je mogao da pokrene agresiju koju smo videli u ratovima, jer su svi imali i osećaj da se brane, ali i da se svete za prethodne patnje svog naroda. To je bila maligna kombinacija.

Kad su se ratovi završili, ti narativi su ostali. I vidimo da te države, bile one u EU ili ne, nisu uspele da naprave razvijena, demokratska i liberalna društva. Oni su ostali tamo gde su bili krajem osamdesetih jer nisu uspeli ništa bolje. Začudo, to se odnosi čak i na Sloveniju, koja sad s Janšom pokazuje značajno nazadovanje i vraćanje u identitetske politike.

Moja teza jeste da smo te narative izabrali upravo da se ne bismo razvili. Znači da nisu oni kočnica našeg razvoja, već da su oni supstitut, način da se ključni napori ne naprave, da se duboke promene ne dogode. Kao kolektivni sindrom Petra Pana, strah od odrastanja.

Bugarska negacija makedonskog identiteta ima kontinuitet od najmanje 60 godina i formulisana je od strane komunističkog režima Todora Živkova. Možda iznenađuje što su tu politiku prihvatili i najradikalniji antikomunisti posle pada komunizma. Sličnu takvu simbiozu smo viđali i u Srbiji devedesetih, u Hrvatskoj, pa i u Makedoniji.

Tačno. Nacionalizam je posebno bio poznat u bugarskom komunizmu, mada su i u Jugoslaviji republičke partije bile u stvari nacionalne partije i među njima je postojala konkurencija i surevnjivost kao kod nacionalističkih. Iz toga smo i dobili Slobodana Miloševića, koji je na scenu stupio kao predsednik Saveza komunista Srbije.

Stvarno mislim da se naša društva drže nacionalizma kao zamene za razvoj. Razvoj je naporan, traži stvarne žrtve, mnogo rada, mnoge koji će loše proći u tranziciji. Mi kao da smo odlučili da nam se to ne desi, da se zakopamo u ideje 19. veka i da živimo u večno istom vremenu. Ne znam da li je to već znak da su procesi društvenog truljenja počeli ranije ili je ovo njihov uzrok, ali društva koja odaberu da stoje u stvari ne stoje. Ona propadaju.

Sada često čitamo kritike bugarske istoriografije. Ali šta je sa jugoslovenskom, i ne samo u delu Makedonije, koliko je i ona bila ideologizovana i na usluzi politici?

Uvek je to bila. Bila je to i u Jugoslaviji, jer ključna pitanja niste smeli da postavite. Dovoljan je argument da knjiga „Istorija naroda Jugoslavije“ nikada nije dobila svoj poslednji tom, jer tada već vrlo nacionalni istoričari nisu mogli da se dogovore.

Uz to, istorijska nauka je uvek i bila neka vrsta čuvara nacionalističkih ideja, i tokom socijalizma. Tu su se „čuvale“ ideje o veličini sopstvene nacije, o herojstvu, o posebnosti… Tako da nije čudno što je baš istoriografija „ponudila svoje usluge“ kad je krenuo nacionalistički talas osamdesetih u Jugoslaviji.

Bugarsko-makedonske svađa je eskalirala nakon napada iz Sofije na račun Josipa Broza Tita, to jest činjenicu da Makedonija još uvek slavi ovog, kako kažu Bugari, „diktatora“. Čak i ako prihvatimo bugarske tvrdnje da je „diktator” formirao makedonsku  naciju, da li bi to značilo da su istorijski prihvatljive samo nacije formirane od strane demokrata?

Ono što smo rekli u protestnom pismu  je ključno – sve su nacije nastale na isti način – konstrukcijom. Sve su nacije nastale u glavama određenih političkih i intelektualnih elita, koje su „zamišljale“ svoje nacije, njihove heroje, zlatna doba, jezik, imaginarnu geografiju… I potpuno je svejedno koji tip režima je „napravio“ tu naciju, one su nastale odozgo prema dole, one su nastale iz ideja društvenih elita, a onda su preko medija, škola, umetnosti i drugih nosilaca širili te ideje „u narod“.

Ko je nastao pre, ko kasnije, sasvim je svejedno. Taj proces je bio uporediv svuda u svetu. To znači da je svaka nacija ako hoćete veštačka, jer je to „zamišljena zajednica“ kako kaže Benedikt Anderson, svaka je kreacija. One ne postoje u prirodnom stanju.

Verovatno najbliža paralela makedonsko-bugarskog spora na Balkanu je srpsko-crnogorski konflikt oko identiteta i jezika. Srbija i Bugarska, kao dve veće zemlje na Balkanu, imaju sličnosti i u tome da su obe „izgubile” teritorije o kojima možda još uvek sanjaju. Da li su oni „centar“ istorijskog revizionizma na Balkanu? 

Mnogo je centara. Svako na Balkanu ima sličnu priču. I Hrvati veruju da su Bošnjaci otcepljeni Hrvati, a Srbi da su svi susedni narodi nastali od njih. To je osnova velikodržavnih projekata od kojih se još nisu digle ruke. Jer vi onda stalno obećavate da ćete „osloboditi“ zabludelu braću, koja i ne shvataju da su u nekom trenutku prevarena i otcepljena od nacije-matice.

To je to razmišljanje 19. veka koje ovde nije izgubilo snagu, čak ni posle strašnih pokolja u Drugom svetskom ratu i u ratovima devedesetih. Jer takve ideje vode samo u takve pokolje.

* Dubravka Stojanović, istoričarka, doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radila je u Institutu za noviju istoriju Srbije, a od 2016. godine redovna je profesorka na odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna urednica je srpskog izdanja šest istorijskih čitanki za srednje škole. Napisala je desetak knjiga, međju kojima su „Rađanje globalnog sveta 1880-2015”, „Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890 -1914” , „Ulje na vodi, Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije”, i „Noga u vratima”.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android