DW: Juče je sprečen pokušaj terorističkog napada u Minhenu. Prema prvim istragama, napadač je bio Austrijanac, poznat kao islamista, i potiče iz porodice bosanskog porekla. Ovo je treći slučaj gde su osumnjičeni počinioci mladići sa Balkana – da podsetimo samo na otkazani koncert Tejlor Svift u Beču i teroristički napada takođe u Beču 2020. Čini se da na Balkanu postoji obrazac radikalizacije. Kako Vi to vidite?

Robert Pihler: Ovde je veoma teško dati pouzdanu ocenu, može se samo spekulisati. Naravno, mladi muslimani sastaju se na istim forumima, antisemitizam je raširen među islamistima, ali ne samo tamo, on sada prožima sve klase, uključujući i balkanski muslimanski milje. Mislim da se ne može govoriti o šablonu, već o tendenciji, ali pritom uvek imajući na umu da najveća muslimanska imigrantska grupa u Austriji dolazi iz zemalja jugoistočne Evrope.

Očigledno, propaganda islamističkih propovednika mržnje nekima pruža „novi dom“, gde se osećaju prihvaćeno i gde mogu svoje najdublje frustracije da pretvore u odbacivanje i mržnju prema svemu što smatraju „nečistim". To nečisto je zapadni način života, to su one vrednosti i slobode koje smo kroz duge borbe izborili protiv prevlasti verskih dogmi. Naravno, postavlja se pitanje zašto je taj zapadni način života, kojemu se toliko težilo u bivšem socijalističkom (jugo)istoku Evrope, za određene grupe postao pretnja i na kraju takav predmet mržnje da se protiv njega bore terorističkim sredstvima. Na to nije lako odgovoriti. Kao istoričar antropolog, koji se već duže vreme bavi migrantskim mrežama između Severne Makedonije i Austrije, mogu da ponudim uvid u promenljive društvene odnose, ali o pozadini islamističke radikalizacije može samo da se nagađa.

Ali nisu samo verske dogme ono što ti mladići slede, oni žele da preduzmu konkretne akcije, da izazovu patnju terorom… Koje političke ciljeve žele da ostvare?

Terorizam je, treba reći odmah na početku, taktika, a ne ideologija. Ali on odražava ekstremni oblik prezira prema ljudima koji ne razmišljaju kao vi, ne osećaju se i ponašaju se kao vi. Islamistički teror je povezan s očekivanjem spasa, on atentatoru nudi rajski zagrobni život i slavu zbog njegove odlučnosti i hrabrosti.

Iznad svega, radikalni islamistički teror ’Islamske države’ ima i političku notu: on živi od vizije islamskog političkog poretka koji odbacuje legitimitet moderne, suverene, nacionalne države i teži pan-islamskoj politici i ponovnom uspostavljanju kalifata. Da bi se postigao taj cilj, nasilna borba, uključujući i terorizam, postaju efikasna politička sredstva. Mladi ljudi koji prihvataju tu ideologiju često nisu baš svesni političkih implikacija svojih postupaka, oni postaju instrumenti daljinski kontrolisanog fundamentalizma koji prezire Zapad, njegovu demokratiju i poštovanje ljudskih i manjinskih prava.

A u zapadnoj percepciji, politički fundamentalizam zloupotrebljava prvenstveno islam, pri čemu u stvari i etnonacionalizam ima slične karakteristike. Pomislite samo na prezir prema demokratiji i zapadnom načinu života od strane ruske inteligencije lojalne Putinu, koja podstiče rat protiv Ukrajine i ’Zapada’ i koja nailazi na razumevanje u delovima pravoslavlja i u krugovima ekstremne političke desnice, ali i levice u Evropi.

Kako su se na Zapadu ti „promenljivi društveni odnosi“ promenili? Roditelji su dolazili i radili, nisu se negativno isticali u zapadnim društvima, ni u Nemačkoj ni u Austriji, potomci čak imaju bolju finansijsku osnovu, a ipak postoji nekolicina koja je otvorena za islamističku nasilnu propagandu na internetu.

Da, mnogo se toga promenilo od 1970-ih i 1980-ih. Tada su jugoslovenski radnici migranti dolazili u Austriju ili Nemačku kako bi ovde privremeno radili. Malo je ljudi iz jugoslovenskog juga imalo nameru da trajno ostane. Govorilo se eufemistički o gastarbajterima, a ne o useljenicima. Ta generacija radnika-migranata uglavnom je ostala nevidljiva. Prihvatali su loše uslove stanovanja i imali svoje društvene prostore, za lokalno stanovništvo gotovo nevidljive, u stanovima, koji su često bili masovni smeštaji, i u prostorijama zavičajnih klubova.

Danas više ne možemo da kažemo da su potomci nevidljivi...

Danas je situacija drugačija. Današnjoj generaciji mladih važno je da se istaknu, da budu vidljivi, da se izdvoje od drugih. Islam je postao znak prepoznatljivosti, vidljiv svima, a značajan deo tih mladih ljudi – to su u stvari pretežno muškarci – odabrao je najreakcionarnije vrednosti islama kao merilo za novu vodeću kulturu. Oni koji se tome ne pokoravaju, bivaju disciplinovani, po potrebi i nasiljem. Bečke škole, u kojima sada muslimani čine većinu, jasno pokazuju tu razvojnu tendenciju.

Islam je postao kultni fenomen u migrantskom miljeu mladih, biti musliman postalo je „kul“, a netolerancija koja to često prati izraz je inferiornog osećaja nadmoći, koji uključuje nepoštovanje drugih religija, naročito judaizma, kao i žena i seksualnih manjina. Kritičke glasove unutar same zajednice gotovo je nemoguće čuti. Islamskoj zajednici, zvanično predstavništvo muslimana u Austriji, nakon pokušaja islamističkog napada na koncertu Tejlor Svift u Beču, nije palo ništa više na pamet osim podsećanja na svoje generalno odbacivanje nasilja i ekstremizma. S druge strane, austrijsko liberalno obrazovno okruženje uglavnom skreće pogled, strahujući da ne bude označeno kao rasističko i islamofobno.

Istovremeno, u većinskom austrijskom društvu odbijanje islama očigledno raste. Iz raširenog nepoverenja razvila se duboka netrpeljivost koja će se, s velikom verovatnoćom, odraziti na predstojećim izborima.

Za ljude sa Balkana veoma je važna veza s domovinom. Koje su posledice toga?

Za ljude sa severnomakedonskim i kosovskim migrantskim poreklom, njihovo izvorno okruženje i dalje ima veliku važnost. Snažne porodične veze i društveni odnosi nisu nešto što se može lako prekinuti. To se posebno odnosi na one koji dolaze iz ruralnih područja koja su samo površno bila obuhvaćena socijalističkim procesima modernizacije. U tim područjima i dalje dominiraju konzervativni, muslimansko-patrijarhalni obrasci mišljenja. To olakšava povezivanje s muslimanskim zajednicama u Beču, gde te ideje i načini života dobijaju novo značenje. Međutim, važno je naglasiti da taj konzervativizam ne znači nužno i sklonost prema nasilnom islamizmu. On postaje važan kada su mladi ljudi dezorijentisani, osećaju se isključenim i nose se s frustracijama koje radikalnim propovednicima omogućuju da ih iskoriste za svoje ciljeve.

U Austriji su ti mladići bili radikalizovani na Zapadu, a ne na Balkanu. Često se govori da je islam na Balkanu, u Albaniji, Severnoj Makedoniji i na Kosovu, poznat po toleranciji. Ipak, radikalni pokreti postoje i tamo. Koliko je ta opasnost zaista prisutna?

Slika o tolerantnom islamu na Balkanu do određene mere jest eufemizam. Balkan nije izuzet od tendencija radikalizacije. To je granični region gde se sukobljavaju različite sile. Za razliku od Srednje Evrope, ljudi na Balkanu imaju dugu istoriju multikulturalnog suživota, pa je lakše nositi se s verskim i kulturnim razlikama. S druge strane, Jugoslavija je prošla kroz izrazito brutalno iskustvo dezintegracije. Rašireni etnonacionalizam značajno je doprineo politizaciji verskih razlika, a mobilizacija istorijskih mitova i mržnja prema muslimanima posebno su bili rašireni među nacionalističko-pravoslavnim krugovima. To je u velikoj meri doprinelo izbijanju rata, progonima i genocidu.

Sve te traume duboko su urezane u kolektivno sećanje mnogih muslimana. S druge strane, ta polarizacija podstakla je ponovno oživljavanje verskih identiteta nasuprot etničkoj suprotnosti. Iako Makedonija nije prošla kroz toliko dramatične događaje kao Kosovo ili Bosna i Hercegovina, u Makedoniji, kada je reč o muslimanskim Albancima, sekularne snage nisu bile tako jake kao na Kosovu, koje je imalo univerzitet i sloj akademski obrazovanih elita. U Makedoniji su se zato lakše mogle čuti islamističke ideje. Ovaj novi islam, koji podržavaju karitativne muslimanske organizacije iz arapskog sveta i Turske, takođe nosi jasnu anti-zapadnu poruku.

Ti mladići često savršeno govore jezik nove zemlje, žive tamo, a ipak postaju njeni protivnici. Šta je pošlo po zlu? Prema jednoj studiji, radikali su se fokusirali na mlade muslimane koji su „iskusili frustraciju zbog zapadne integracije“. Da li su se ti mladići uvek osećali strano i neprihvaćeno, pa se sada svete?

Da, integracija je kod tih mladih očigledno zakazala. Međutim, ne smemo da zaboravimo da velika većina doseljenih muslimana u Austriji itekako poštuje zakone i ustav, i da se u velikoj meri identifikuje s Austrijom. Bilo bi previše pojednostavljeno tvrditi da se muslimani nikada nisu osećali prihvaćeno i da se sada zbog toga svete. Ali, nesumnjivo je da je islam u Austriji često suočen s neprijateljstvom.

S pojačanim doseljavanjem iz Bosne, albanskih područja Jugoslavije i posebno iz Turske, slika o islamu se u poslednje dve decenije značajno promenila. Od jednog paternalističkog shvatanja islama, odnos je postao prepun nepoverenja, straha i predrasuda. Mnogi potomci bivših gastarbajtera doživeli su poteškoće svojih roditelja u prilagođavanju austrijskom društvu, roditelji su često pristajali na podređeni položaj, trpeli poniženja i tiho se prilagođavali. Nova generacija, koja je rođena i odrasla ovde, više ne trpi takva poniženja. I to s pravom, treba reći. Međutim, često nije reč o pronalaženju ravnoteže, već dolazi do polarizacije koja se manifestuje i u svakodnevnom životu.

Šta bi društvo domaćin moglo bolje da učini i koja je uloga škola i institucija?

Mislim da ne nedostaje spremnosti za prihvatanje, niti novca i ekonomskih mogućnosti. U Austriji je evidentan nedostatak radne snage u mnogim sektorima. Kvalifikovani radnici se traže, pa problem nije ekonomska nužda. Obrazovanje je nesumnjivo ključni faktor, ali mnoge škole s velikim udelom migranata više nisu prvenstveno usmerene na prenošenje znanja, već se bave socijalnim radom, kriznim menadžmentom, kompenzacijom za poremećene odnose između roditelja i dece, za obradu trauma koje deca i mladi donose iz kriznih i ratnih područja, te služe kao instrument protiv verskog i etničkog radikalizma. Upravo u tom području ključno je obrazovanje koje podstiče prosvećeno mišljenje. Kako možemo mlade da podstaknemo na kritičko suočavanje s verskim dogmama? Kako im približiti autonomiju kritičkog subjekta? Kako ih izvući iz njihove nesamostalnosti, njihove zavisnosti od internet-proroka koji se predstavljaju kao Božji predstavnici i određuju im čak i stvari poput toga da li je haram ili halal imati kućnog ljubimca?

Izvan škola potrebni su dodatni programi za jačanje društvenog angažmana i profesionalne integracije. Država i civilno društvo moraju usko da sarađuju kako bi stvorili inkluzivnije i podržavajuće strukture. Osim toga, ključno je aktivno uključivanje muslimanskih zajednica u tu preventivnu delatnost, pod uslovom da uživaju poverenje mladih o kojima je reč i da mogu da grade mostove. Uzori iz zajednice koji se bore protiv radikalizacije i pokazuju alternativne životne puteve bili bi posebno efikasni.

Još jedan ključni element jeste interkulturalni dijalog, koji može da pomogne u razbijanju predrasuda i stvaranju boljeg razumevanja između različitih skupina.

Zaključno, radikalizacija je složen fenomen na koji utiču mnogi faktori – individualni, društveni, politički i ideološki. Ključno je analizirati uzroke, bez upadanja u generalizovane optužbe i raditi na rešenjima koja se baziraju na dijalogu, integraciji i prevenciji.

Dr Robert Pihler je istoričar antropolog na Institutu za istraživanje Habsburške monarhije i Balkana pri Austrijskoj akademiji nauka. U svojim istraživanjima bavi se migracijama, transnacionalizmom, fenomenom porodice i srodništva na Balkanu, kao i obrazovnim pitanjima.

Ovaj intervju je aktuelizovan nakon terorističkog napada 5. septembra u Minhenu.