„Barem da prestane ubijanje“
22. septembar 2018.
Abdulmahid Al Halabi svoju sestru Fatimu vidi samo preko WhatsAppa jer internet za promenu opet funkcioniše. Fatima deluje iscrpljeno. Sedi na podu a deca se tiskaju oko nje. „Opet je bilo vazdušnih napada. Mali je sve to doživeo. Je l' vidiš?“, pitala je brata. „Bogu hvala da se ništa strašnije nije dogodilo.“
Ovaj video je star nekoliko dana. Fatima živi u selu blizu grada Idliba, a njen brat u malom gradu Rejhanli na turskoj strani granice sa Sirijom, gde je izbegao pre šest godina. Njegova sestra je ostala u svom selu. „Njena kuća je, međutim, uništena u jednom napadu tako da je potom izbegla sa decom u selo odakle su nam roditelji. Ali, i ono je kasnije bombardovano“, kaže Abdulmahid za DW. „Fatima jednostavno nije verovala da će rat tako dugo da potraje.“
Strah za rodbinu
Abdulmahid živi sa suprugom i petoro dece u ilegalnom šatorskom naselju koje turske vlasti tolerišu. Svi žive u jednoj prostoriji. „Živimo ovde jer je to jedina mogućnost“, kaže dok pokazuje rupe na šatoru. „Ovo treba da vidite zimi. Sve je blatnjavo i jezivo hladno.“
Ali, on i njegova porodica su barem na sigurnom. Nakon sedam godina rata u Siriji, trupe vlade u Damasku i ruski saveznici su se spremali na poslednju i odlučujuću bitku – zauzimanje Idliba.
Provincija na severozapadu Sirije je poslednje veliko uporište pobunjenika. U međuvremenu tamo živi oko tri miliona civila, ali koliko tačno – to niko ne zna. Oko polovina njih je proterana iz drugih delova Sirije. Za sve njih je Idlib poslednja nada – odavde nema dalje.
Turska je pre tri godine zatvorila granicu sa Sirijom, 800 kilometara dugačkim betonskim zidom, kako bi zaustavila „teroriste i krijumčare“. Od tada zvanično ne smeju da se primaju nove izbeglice. Više od 3,5 miliona izbeglica iz Sirije trenutno živi u Turskoj. „Ovo već odavno prevazilazi naše mogućnosti“, upozorio je nedavno turski predsednik Erdogan.
Šta ovo zatvaranje granice znači dobro može da se vidi sa brda oko Rejhanlija. Odmah iza turskog zida, na sirijskoj strani, su šatori zbijeni jedan do drugog koliko pogled seže. Ljude pomažu turske humanitarne organizacije. Stanje je, međutim, sve alarmantnije, zbog toga što su strahujući od ofanzive hiljade novih izbeglica potražile sklonište u blizini turske granice. Humanitarci kažu da ih je trenutno oko 700.000.
Povećana humanitarna pomoć
Kadir Akgunduz i njegov tim su u poslednjih nekoliko nedelja povećali isporuke pomoći za Idlib. Više puta nedeljno prevoze životne namirnice, igračke za decu i sredstva za higijenu. „Samo u provinciji Idlib je trenutno 400 izbegličkih kampova“, kaže Akgunduz koji je u svojoj organizaciji zadužen za koordinaciju humanitarne pomoći. "“amo su ljudi sve izgubili. I kuće i kompletnu imovinu. Sada se samo bore da prežive.“
A tu dolaze još duševne rane i strahovi. „Ovaj rat traje već sedam godina. To je mnoge ljude uništilo psihički. Umorni su i ne mogu više. Svakog časa može da padne neka bomba, oni su u stalnom strahu za sopstveni život. A niko ne zna šta će se sledeće dogoditi i kako će se stvari dalje razvijati.“
Najnoviji dogovor turskog predsednika Erdogana i njegovog ruskog kolege Putina, Akgunduz ocenjuje kao uspeh. Ova dvojica državnika su se dogovorila da se do 15. oktobra oko Idliba uspostavi demilitarizovana zona širine 15 do 20 kilometara na liniji fronta između sirijske vojske i pobunjenika. Zonu bi nadgledali turski vojnici i pripadnici ruske vojne policije.
„Važno je da oružje ućuti i da se poboljša bezbednosna situacija. To bi znatno olakšalo naš posao“, kaže Akgunduz.
Putinovim i Erdoganovim dogovorom je predviđeno „povlačenje ekstremista, posebno fronta Al Nusra“, koji danas deluje pod imenom Hajat Tahrir al Šam. Islamistički borci za sada odbijaju da napuste provinciju. Pa ipak, predsednik Erdogan je već obznanio: „Pošlo nam je za rukom da sprečimo humanitarnu katastrofu“, rekao je Erdogan nakon sastanka s Putinom.
U šatorskom naselju na granici sa Sirijom zato Erdogana hvale. „To naravno nije kraj konflikta. Ali, davljenik se hvata i za slamku“, kaže Abdulmahid. „Nadam se barem da će prestati ubijanje.“
Kako god da se bude razvijala priča oko Idliba, Abdulmahid želi jedno – da ponovo vidi svoju sestru. Nekad. U slobodi. A ne samo na ekranu pametnog telefona.