Bauk kruži zapadom. Bauk postfaktičke epohe. Otkako je Donald Tramp pobedio na američkim predsedničkim izborima uz minimalni intelektualni napor, uz laži i huškanje navodno je počela ta epoha. Tako kažu. Iz te perspektive Tramp označava razmeđe. Pre toga je postojala prosvećenost, a posle toga ona može da se pokupi i ode. Pre toga je bilo bolje, a posle toga…Baš da vidimo.

Naime, kome je potrebno nešto tako zastarelo, sporo, komplikovano, nešto što guta toliko vremena kao što je naš sopstveni prosvećeni razum, kada je bez njega brže i prostije. Zahvaljujući Tviteru i drugim (ne)društvenim mrežama. Zaista postoji razlog za zabrinutost. Neko ko je do te mere narcisoidan te ga to čini gluvim za razum što oprezno odmerava, neko sa ograničenim rečnikom u kojem postoji samo reč great, neko ko zna da se nametne, ali ne i da se dokaže, postao je predsednik demokratske zemlje koja je naoružana atomskim oružjem. Ako je tako, onda ni apokalipsa razuma nije daleko. Pri tome ne bismo smeli da zaboravimo da se neki potezi bivšeg predsednika Buša jedva mogu svrstati u prosvećeno doba, pa bi se granica epoha morala vremenski pomeriti unazad.

Trampovi saputnici

Tramp ne putuje sam u raj neprosvećenosti. On ima jednako odlučne saputnike. Ruski i turski autokrati Putin i Erdogan – da navedemo samo dvojicu – uznapredovali su u projektu lišavanja punoletstva svojih naroda i ispiranja mozga. Izgleda da im se računica isplatila jer imaju kolosalne kvote popularnosti. Postoji još izvesan otpor kritički orijentisanih ali uplašenih građana, no on je marginalizovan.

Narod sanja čvrstu ruku koju može da poljubi. Mitski uveličano osmanlijstvo ili rusijstvo koje nudi osećanje zbrinutosti i leči rane. Kada ovu nejestivu smesu začine sa nešto religije – na jednoj strani rusko pravoslavlje, a na drugoj konzervativni islam – onda se dobije doza opijuma koji zamagljuje razum i dobar deo naroda dovede do dremeža.

Putin i Erdogan makar nisu nikada ni tvrdili da su prosvetitelji. Ako se njihove zemlje uopšte nalaze na mapi prosvećenosti onda je to na potpunoj periferiji i to zahvaljujući tankom sloju kritičkih intelektualaca i disidenata. Ali kada u nekoj staroj demokratiji dobar deo naroda, mada ne treba zaboravti da to nije bila većina, izabere Trampa, onda čovek mora da oslušne.

Naravno da stabilnu demokratiju poput američke ne možemo upoređivati sa zemljama koje nemaju demokratsku tradiciju. Međutim, te političare povezuje prezir prema toleranciji i jednakosti svih ljudi, odsustvo poštovanja prema božijem stvorenju, uobraženo slepilo i dvoličnost. To povezuje i deo njihovih sledbenika.

Čežnja za etnički čistim svetom

Pogledajmo malo srednju i istočnu Evropu, gde bismo mogli očekivati nešto više prosvećenosti. Mađarska i Poljska behu dve zvezde vodilje za vreme demokratizacije devedesetih godina, a Poljska je to ostala sve donedavno. Sada su obe zemlje tek senke nekadašnjih zvezda. Obe su postale žrtve agresivnog nacionalpopulizma. U Poljskoj je zavladala čežnja za poljaštvom iako prosvećena opozicija protestuje. U Mađarskoj se čezne za mađarstvom. Novo je ustvari to što ta čežnja za idealnim, urednim, etnički čistim svetom – začinjena sa puno antisemitizma, netrpeljivosti prema strancima i katoličanstva – nije zahvatila samo neke starce koji žive u prošlosti ili nekolicinu tipova obrijane glave, već i mnoge mlade ljude. U Poljskoj ekstremni desničari marširaju zajedno sa roditeljima i decom. Mlade porodice u Mađarskoj posećuju festivale gde se navodno slavi mađarstvo. Rame zu rame sa folkloristima i radikalnim desničarima svi cupkaju i pevaju zavičajne pesme. I u Rumuniji zakazuje razum. Samo što su sa vlasti skinute socijaldemokrate, inače do samog partijskog vrha umešane u neverovatnu korupciju, pobedili su opet na nedavnim izborima. Protivno svakom razumu.

Ja, uprkos svemu ovom, smatram da nije bilo nikakvog epohalnog razmeđa. Nema epohe pre i posle Trampa. Ni ranije nije bilo drukčije. Da navedem samo tri primera. Bile su to prosvećene zemlje iz kojih su vojnici 1914. raspevani i nasmejani pohrlili u rat, opijeni nacionalizmom koji su delili sa onima koje ostavljaju kod kuće. Upravo prosvećene države su držale kolonije sve do pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i pristale su često na njihovu samostalnost tek posle velikog krvoprolića. Katolička crkva je ta koja u prosvećenim zemljama sprovodi diskriminaciju i stigmatizaciju ljudi, žena, razvedenih ljudi,homoseksualaca. Ne mogu u tome da vidim ništa prosvećeno.

Strukture magijskog mišljenja

Nikada nije bilo ni gore ni bolje. Ljudi su prijemčivi za nerazumno, za razmišljanje na osnovu želja. Kao što strukture magijskog mišljenja dece ostaju prisutne i kod odraslih, pa se bojimo mraka ili zvuždućemo kada idemo u podrum, tako su prosvećenost i nerazumno razmišljanje u kohabitaciji.

Pod normalnim okolnostima duh prosvetiteljstva može držati pod kontrolom nerazumne impulse. Tada uspostavljamo institucije koje osiguravaju mir, verujemo u moć dijaloga i obrazovanja, podižemo tvrđave protiv sirovosti. Pod posebnim okolnostima nerazumno izbije na površinu poput drugog lica, poput ružne maske prosvećenosti. Tada otkrivamo svoju želju da razaramo i rušimo civilizaciju. Tada sebe oslobađamo obaveze da sledimo humanističke vrednosti. Tada lupamo šakom o sto.

Sada ponovo doživljavamo takvu fazu u novom kulturnom i civilizacijskom kontekstu. Prastari fenomeni kao što su populizam, nacionalizam, ekonomske krize, bes zbog „onih gore" koji se ne brinu o „onim dole" povezuju se sa nečim novim kao što su talasi izbeglica, lažne vesti i površno, iscepkano znanje iz virtuelnog prostora, pretvaranje angažovanog građanina u gluvog, voljnog konzumenta, ekstremna individualizacija, desolidarizacija, a humanističkim vrednostima se odjednom može trgovati. Sve to je biotop za slepi, nerazumni bes. A iza njega ostaje spaljena zemlja prosvećenosti.