1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Bejzbolka je bila suva

5. oktobar 2017.

Još samo malo i Peti oktobar biće tek varljivo sećanje na dan kada su neki ludaci palili Skupštinu i rušili državu. Zato je krajnje vreme da otkrijem kako je moj Kum žurbom i nemarom upropastio revoluciju.

Foto: Picture alliance/dpa

Peti oktobar je ono kada je Kum došao da uzajmi palicu za bejzbol koju sam dobio za neki od prethodnih rođendana. Tada sam, sa pubertetskih 13 godina, po dvorištu mlatio pohabanu tenisku lopticu i istrčavao houmran. Palica je imala svečanu crvenu vrpcu omotanu oko rukohvata i nalepnicu na kojoj je pisalo „Baseball", ako nekome slučajno nije jasno. Još je pomalo mirisala na sveže tesano drvo i lak. Kumu te odlike nisu bile važne, fini komad masivnog drveta mu je trebao da ne krene baš goloruk do Tabačke Čaršije gde je masa, pomalo u neverici, već urlala „Gotov je". Požarevačka je varoš još prepodne bila bastion dinastije Milošević i privatno igralište nestašnog sina Marka. Na svakom ćošku njegovi lokali, na Vašarištu famozni „Bambilend", na brdu iznad grada još famoznija diskoteka „Madona". Popodne su od socijalističke strahovlade ostale samo krhotine izloga kojima je, volim tako da mislim, doprinela i moja bejzbolka. Kum je, međutim, hitajući ka Čaršiji napravio kardinalnu grešku o kojoj će kasnije biti reči.

***

Nemanja Rujević, DWFoto: DW

U glavi režiram. Nekoliko dana pred Peti oktobar mi, osmaci OŠ „Veljko Dugošević", idemo na novi protest protiv izborne krađe. Već miriše pad našeg zemljaka. Sustiže nas tip sa pesnicom Otpora na grudima: „Pazite, deco, danas SPS pravi kontramiting – dolaze sva trojica." Na posletku je tu tridesetak nabildovanih tipova u majicama socijalista, krupni kadar prelazi u total, i ta grupica plaćenih bilmeza deluje smešno među deset hiljada nasmejanih ljudi koji osećaju da je gotov. Rez.

Bez prethodnog uvoda gledaocu prikazujem godine sadašnje, Slobin portparol bez razdeljka i zuba već nešto požutelih od tompusa, nadmeno priča da njegov nekadašnji šef ništa nije bio kriv i da mu treba podići spomenik. Snishodljiv postaje tek kada se u kadru pojavi drugi čovek, daleko viši, što mu je dobro došlo kada je svojeručno menjao imena ulica. Ima naočare i po koju sedu, ali intonacija i karakteristične usne odaju onog što je u prvom delu filma bio ministar za cenzuru i, još ranije, sa uzvišice gledao kako snajperi obaraju ljude. Šta reditelj hoće da kaže ovim prelazom? Neupućenoj publici andergraund bioskopa ništa nije jasno pošto ona ovo gleda u bliskoj budućnosti kada Peti oktobar opstaje još samo kao varljivo sećanje na dan kada su neki ludaci rušili državu i palili Skupštinu.

Reditelj sada pomalo popušta gledaocu pa prikazuje niz međuslika: skrivena kamera daje snimak vođa pobedničke opozicije kako se još Petog uveče svađaju oko fotelja i apanaža, tamni BMW pod punim gasom skreće ulevo sa smrtno ranjenim premijerom na zadnjem sedištu, televizijom defiluju kravate obećavajući Srbiju u Evropi časkom, a Kosovo u Srbiji večno, žandarmi su iza štitova šćućureni u poprečnim sokacima dok masa planinari po fasadi ambasade iz koje kulja dim, maneken se javno ljubi sa onim Slobinim portparolom i proglašava pomirenje, portparol je u sledećoj slici premijer u senci onog visokog, a maneken sa kojim se ljubio nije ništa, zemlja nezadrživo srlja u napredak čiji će simbol biti falus na obali Save. Rez.

Dugo se reditelj dvoumio da li da tu uvede u priču svedoke vremena i analitičare opšte prakse, ali je uglavnom odustao, nezadovoljan njihovim objašnjenjima kako je dođavola ovakav sled slika uopšte moguć. Kako ipak ne bi razočarao jednocifren broj gledalaca koji su očekivali celovečernji program, nastavlja priču otužnim opelom svojoj varoši koja je nekada bila tako hrabra. Počinje anketom među, što se kaže, slučajnim prolaznicima gde polovina ponavlja bogougodnu noviju verziju prema kojoj su to Petog oktobra šenlučili plaćenici i palikuće. Druga polovina se umorno nasmeši i ode svojim poslom. Jedna građanka moli da joj se u montaži izobliči lice i glas kao zaštićenom svedoku, kaže ćerka joj čeka posao medicinske sestre u Opštoj Bolnici „Dr Voja Dulić" pa da ne ljuti partiju. Sledi scena sa otporašem što nam je nekada navraćao u kuću da donese subverzivne novine „Bre" i „Našu krmaču". Čuveni Moče kojeg je mali Marko šamarao usred grada, hrabri Moče što je, nema tome mnogo, raširenih ruku dočekao onog visokog kada je obilazio Požarevac u kampanji. Bivši otporaš ne zna šta da kaže, samo se glupavo cereka u objektiv.

Reditelj se dvoumi da li da film zaključi kućnim snimkom sa VHS-a na kojem njegov deda Mile, stari komunista i nuždom socijalista, s večeri Petog oktobra obećava da će Slobu jednog dana praviti od blata; ili pak isečkom iz popularnog domaćeg filma gde glumac nekoliko puta uzvikuje „Ljudi, nije Sloba kriv, mi smo govna." Sada se autoru čini da su bili u pravu obojica, i Mile i glumac, pa nalazi za shodno da pusti obe izjave. Kraj, Ende, Fin, The End, svetla u malenoj dvorani se pale, publika trlja sanjive oči i tetura se, gunđajući zbog bačenog vremena, u noć.

***

Kum je navratio iste večeri, umoran i ozaren, i uredno vratio palicu za bejzbol svom kumiću. Eno je i danas ispod kreveta dečačke sobe, prašnjava, bez crvene vrpce na rukohvatu i sa nekoliko ožiljaka od izloga. Tada Kum nije mogao znati za slike koje će se ređati u andergraund-filmu iz bliske budućnosti, nije slutio da ništa nije gotovo ni da će lokalni kriminalci onu istu diskoteku Madona kroz nekoliko godina ponovo svečano otvoriti – na rođendan onog istog Marka. Ne krivim Kuma. Nije mogao da zna da je upropastio revoluciju hitajući u prve borbene redove. Tada je naš kraj, naime, još bio daleko od kanalizacione mreže. Istrčavajući iz naše kuće prema automobilu, Kum je morao proći pored septičke jame. Da je samo odškrinuo poklopac i dobro umočio palicu! Ali nije i jebiga sad.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android