22. februara 1943, u Minhenu je giljotinom odrubljena glava Sofi Šol koja je imala 21 godinu, njenom bratu Hansu Šolu koji je imao 24 godine i Kristofu Probstu koji je imao 23 godine. Probst je jedini bio oženjen i imao troje male dece. Narednih meseci su pogubljeni Aleksandar Šmorel (25), profesor Kurt Huber (49) godina i Vili Graf (25). Krajem januara 1945. je odrubljena glava Hansu Konradu Lajpeltu (23).

Svima je presudio takozvani Narodni sud kojim je predsedavao Roland Frajsler. Oni su osuđeni jer su pisali, umnožavali i rasturali antirežimske letke koje su potpisivali sa „Bela ruža“. Tako su i ušli u istoriju, kao pripadnici grupe otpora koja je imala više desetina aktivista, ali nije bila čvrsto organizovana. Mnogi drugi koji su bili dovedeni u vezu sa „Belom ružom“ su uhapšeni i saslušavani, osuđeni na kazne zatvora. Po zakonu koji je tada važio, takozvanom „Zipenhaftu“, i njihove porodice su bile na udaru Gestapoa.

„Bela ruža“ je napravila šest različitih letaka, prva četiri u periodu od kraja juna do sredine jula 1942. Letak broj 5 se pojavljuje krajem januara 1943. a poslednji sredinom februara 1943. Hans Konrad Lajpelt je nakon pogubljenja aktivista u Minhenu nastavio da širi letke u Hamburgu gde je pored Minhena „Bela ruža“ imala najviše pristalica.

Poslednji, šesti letak, dopao je u ruke Britancima koji su ga umnožili i bacali iz aviona po Nemačkoj decembra 1943.

„Pogubljeni narodni izdajnici“

Franc Jozef Miler (1924-2015) je bio aktivista „Bele ruže“ u Ulmu, rodnom mestu Sofi i Hansa Šola, kada je imao samo 18 godina. DW je sa njim razgovarao 2013.

DW: Kako ste tako mladi postali član „Bele ruže“?

Franc J. Miler: Ne može se reći član. Bio sam učesnik, uostalom, nije to bilo udruženje. Došao sam u kontakt sa „Belom ružom“ preko Hansa Hircela. Hans je bio moj drug iz razreda i sin luteranskog sveštenika u Ulmu. Bili smo bliski prijatelji. Porodice Hircel i Šol su takođe bile prijatelji, pa je tako Hans Hircel posetio Šolove koji su studirali u Minhenu. Hans Šol mu je tada pokazao 2. letak „Bele Ruže“ i pitao ga da li ima prijatelja sa kojima bi mogao da deli letke u Ulmu. Hans Hircel je to preneo svom najbližem krugu prijatelja i pitao ko želi da pomogne. Samo sam ja rekao da.

DW: Kako pamtite Hansa i Sofi?

Miler: Nažalost, nisam ih lično poznavao. Hans Šol je bio najpoznatiji lider Hitlerjungeda u Ulmu i okolini, zahvaljujući svom izgledu i posebnom načinu kojim je obavljao službu. Svi, uključujući i mene, želeli su da se pridruže njegovoj grupi. Velika čast je bila da vam se Hans Šol obrati. Moj prijatelj Hans Hircel je bio malo zaljubljen u Sofi Šol. Bila je privlačna mlada žena, a mi smo bili smušeni srednjoškolci. Nikada se ne bih usudio da razgovaram sa njom i pocrveneo bih da je to ona učinila.

DW: Vas je Vermaht mobilisao pre nego što su Šolovi ubijeni. Kako ste saznali za njihovu sudbinu?

Miler: Moja majka mi je poslala isečak iz novina Ulmer cajtung: „Pogubljeni narodni izdajnici“. Tako sam znao da Hans i Sofi više nisu živi.

DW: Šta se posle dogodilo sa Vama?

Miler: Uhapšen sam u Francuskoj. Jedne večeri početkom marta 1943. godine, kada smo se vratili sa vežbi u kasarnu, rečeno mi je: „Topdžija Miler, u kancelariju!“ Znao sam da je to to. Komandant je rekao: „Primio sam naređenje iz Berlina da Vas uhapsim i pošaljem u Minhen.“ Vozom sam odveden u Gestapo u Minhenu.

DW: Na kraju ste se našli pred Narodnim sudom i njegovim predsednikom Rolandom Frajslerom kao i Šolovi. Ali Vi ste preživeli?

Miler: To mogu da zahvalim Suzani Hircel, Hansovoj sestri koja je takođe bila optužena. Plavuša, plavooka sa pletenicima oko glave, ona je za Frajslera bila „arhetip germanske devojke koja nikako nije mogla da zna za tu prljavštinu protiv firera“. Osudio ju je na godinu dana zatvora. Onda, uprkos teškim optužbama, nije mogao da osudi na smrt nas koji smo bili mlađi, takođe plavokosi sa plavim očima. Tako smo „kao nezreli momci koje su zaveli državni neprijatelji“ dobili po pet godina zatvora.
 - pročitajte još: Srbija - zaboravljena stradanja

Dobra deca iz viših slojeva

Izuzimajući profesora filozofije i muzikologa Kurta Hubera, svi koji su radili na formulisanju letaka su bili studenti Univerziteta „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu, iz dobrostojećih porodica u kojima se negovala nemačka kultura i ljubav prema otadžbini. Studirali su medicinu, svirali instrumente, pevali u Bahovom horu univerziteta. Neki su prethodno bili oduševljeni članovi Hitlerjugenda, odnosno „Hitlerovh dečaka“, a Sofi Šol „Hitlerovih devojčica“. Mladići su služili vojsku i bili na frontu za vreme pauze između semestara. Kurt Huber je bio član NSDAP.

Nezadovoljstvo režimom je prvo bilo obično mladalačko, zbog sve više zabrana, propisa i prisile na univerzitetu. Kada su do njih počele da dopiru informacije o brutalnosti režima, javila se potreba da nešto učine protiv toga. Presudno je bilo saznanje o masovnim deportacijama i pogubljenjima Jevreja u Aušvicu, marta 1942. Istovremeno je Vermaht gubio na frontovima, saveznici su se udruživali, bombardovali Nemačke gradove u kojima je stradala masa civilnog stanovništva.

To nije bila otadžbina koju su želeli ti mladi ljudi, puni ideala. Svoje letke su uz velike teškoće ratnih vremena, kada je sve bilo na markice i sumnjivo – kupiti papir, poštanske markice i koverte – slali na adrese odabranih ljudi u šest nemačkih gradova. To sve bili intelektualci, viđeni građani, koje su izabrali moleći na kraju svakog letka da ih umnože i šire dalje. Međutim, od prvih 100 letaka, 35 je završavalo u – Gestapou. Stavljali su letke u studentske fioke kada bi učionice bile prazne ili na neka druga skrovita mesta.

„Budni građani“ – domari univerziteta

Sofi Šol i njen brat Hans Šol su 18. februara 1943. bili u akciji ostavljanja letaka ispred učionica na univerzitetu, kada ih je na delu uhvatio domar Jakob Šmid i odlučio da ih zadrži. Hans je bezuspešno pokušao da pobegne. Šmidu u pomoć stiže glavni domar univerziteta Albert Šajthamer i oni zajedno Šolove odvode i kancelariju Ernsta Hefnera, pravnog savetnika univerziteta koji je bio čovek za vezu sa Gestapom. On obaveštava policiju i rektora univerziteta Valtera Vista, člana SS-a. Rektor je na to odmah blokirao univerzitet i pozvao Gestapo.

 - pročitajte još: Zaboravljen i potisnut: Holokaust u Srbiji i Hrvatskoj

Bez obzira da li je Gestapo preko špijuna već znao ko stoji iza letaka „Bele ruže“ – ova četvorica su pokrenuli mašineriju koja je dovela do smrti mladih aktivista i profesora, mučenja i dugih zatvorskih kazni za druge aktiviste ili njihove porodice.

Iz govora predsednika Nemačke Johanesa Raua, povodom 60 godina od pogubljenja članova „Bele ruže“ održanog na Univerzitetu „Ludvig Maksmilijan“ u Minhenu 30. januara 2003:

„Otpor 'Bele ruže' prepoznat je u Nemačkoj neobično rano posle rata. Zvanično obeležavanje je počelo u novembru 1945. godine, kada je ovde na Univerzitetu održana prva komemorativna sednica. To je bila jedna strana onoga što su doživeli rođaci i preživeli članovi 'Bele ruže'. Međutim, oni su uvek iznova bili prinuđeni da se brane od legendi o ciljevima i namerama 'Bele ruže'. Pre svega, morali su da dožive kako oni, koji su pokrenuli mašineriju smrti – nikada nisu priznali svoju krivicu, niti su se izvinili.“

Domar

Jakob Šmid je 1943. dobio nagradu od 3.000 rajhsmaraka i unapređen je tako što je primljen u državnu službu. 1946. ga je Specijalno sudsko veće za denacifikaciju klasifikovalo kao glavnookrivljenog i osudilo na pet godina radnog logora. Izgubio je pravo na vršenje javne funkcije i pravo na penziju državnih službenika. Šmid se dva puta žalio na presudu, tvrdivši da je samo „obavljao svoju dužnost“. Šmid je pušten iz radnog logora pre vremena a 1951. je poništena odluka o gubitku penzije državnog službenika.

Glavni domar

Albert Šajthamer je osuđen 1946. na novčanu kaznu od 2.000 maraka.

Rektor

Valter Vist je 1949. takođe pred sudskim većem, bio klasifikovan kao „aktivista“ nacionalsocijalističkog pokreta i osuđen je na tri godine radnog logora, konfiskaciju polovine imovine i desetogodišnju zabranu vršenja profesije. „Neposredna krivica“ za smrt Sofi i Hansa Šola nije mogla biti dokazana.

Pravni savetnik

Ernst Hefner je ostao na univerzitetu u Minhenu i posle 1945. Koliko je poznato, on nije morao da odgovara za svoje postupke.

Gestapovac

Robert Mor je bio gestapovac koji je ispitivao članove grupe „Bela ruža“, među njima i Šolove. O njemu se malo zna mada je veoma dugo živeo. Rođen je 1897. U mnogočlanoj porodici, završio za šnajdera, ali se tim poslom nikada nije bavio. Posle učešća u Prvom svetskom ratu, iz kojeg je izašao sa najnižim vojnim odličjem, Gvozdenim krstom druge klase, zapošljava se u policiji. Ženi se 1923. i onda 1933. postaje član NSDAP. Napreduje u policiji i potom 1938. prelazi u Gestapo u Minhenu.

 - pročitajte još: Spoticanje o zločin

1943. postaje Šef specijalne komisije koja je imala zadatak da otkrije ko stoji iza antirežimskih letaka koji su se pojavili u Minhenu i u još šest nemačkih gradova. Kada je istraga protiv članova „Bele ruže“ završena, Mor je unapređen u šefa Gestapoa u gradu Muluzu u Elzasu. Tamo je dočekao kraj rata, a Francuzi su ga proterali negde 1947. Robert Mor je potom od 1948. radio u upravi čuvene banje Bad Dirkhajm. Umro je 1977. sa osamdeset godina. Nikada nije odgovarao pred sudom.

„Život Roberta Mora je tipičan za živote svih onih koji su tokom Trećeg rajha bili nacisti, koji su savesno vršili svoju dužnost, odlučivali o životu i smrti, i onda posle rata neometano živeli kao normalni građani u Saveznoj Republici Nemačkoj ili negde drugde“, piše na sajtu nemačke Savezne centrale za političko obrazovanje.

Sudija

Roland Frajsler je rođen 1893. Kao student prava bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu i 1915. dospeo u rusko zarobljeništvo. Iako su logori sa zarobljenicima raspušteni 1918, on se tek 1920. vratio u Nemačku. Nakon završetka studija i advokatskog ispita 1925. ulazi u NSDAP. Obožava Hiltera i vrhunac njegove karijere je bio kada ga je Hitler postavio za predsednika Narodnog suda. Tokom dve i po godine na toj funkciji on je u smrt poslao oko 2.500 ljudi. Poginuo je 3. februara 1945. za vreme bombardovanja Berlina.

Roland Frajsler jeste bio na čelu Nacionalsocijalističkog pravosuđa, ali je imao mnogo voljnih pomagača. U svojoj knjizi „Dželat Roland Frajsler, ubica u službi Hitlera“, novinar Helmut Ortner piše: „Ne samo Frajsler – sa njim je celo tadašnje pravosuđa postalo dželat i produžena ruka smrtonosnog režima.“

- pročitajte još: Druga krivica Nemačke

Nadležno Državno tužilaštvo u Berlinu je 1986. godine „istragu“ protiv sudija i tužilaca nacističkog režima proglasilo definitvno okončanom. Nijedan od otprilike 570 sudija i tužilaca nije odgovarao pred sudom, osim jednog koji je osuđen od strane američkog suda.

Nemački Bundestag je tek 1998. poništio presude Narodnog suda iz vremena nacizma. Tek 2002. su rehabilitovani i dezerteri, homoseksualci i druge žrtve Nacističkog pravosuđa. A 2009. su paušalno rehabilitovani i oni koje su nacistički vojni sudovi osudili kao ratne izdajnike.

Ćutanje o dželatima

Aktivisti „Bele ruže“, a pogotovu Sofi i Hans Šol su, pored grupe oko grofa Fon Štaufenberga koja je pokušala atentat na Hitlera 1944, najpoznatiji predstavnici otpora nacističkom režimu u Nemačkoj. Oni nisu bili političari, oficiri, sindikalne vođe ili diplomate – već mladići devojke, cvet svoje generacije u koju su nacisti polagali velike nade. Oni su pozvali na nenasilan otpor – onako kako su bili vaspitani. Mnoge škole i ulice nose njihova imena.

A na godišnjice kao što je ova, mediji podsećaju na njih, ističu njihovu hrabrost tako retku u ono vreme. Međutim, i u ovo vreme, retki su mediji koji se upuštaju u mračnu priču o njihovim dželatima.

Danas (9. maj 2021) je 100. rođendan Sofi Šol i tim povodom ponovo objavljujemo ovaj tekst od 22. februara 2018.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android