Južna Afrika ima dugu istoriju diskriminacije i aparthejda: Između 1950. i 1994. godine, rasna segregacija u toj zemlji bila je institucionalizovana sistemom aparthejda. Beli kolonisti i kasnije vladajuća klasa belaca, koristili su bogatstvo zemlje na štetu ne-belih Južnoafrikanaca koji čine 90 odsto stanovništva. Crnačka sirotinjska naselja, taunšips, postala su sinonim nepravednog sistema, ali i otpora aparthejdu.

Danas, uprkos tome što je sistem promenjen, san mnogih crnih Južnoafrikanaca o boljem životu posle aparthejda, nije se ostvario. Milioni i dalje žive u teškom siromaštvu. U nameri da to promeni, vlada je u poslednje dve decenije prioritet u zapošljavanju i pružanju socijalne pomoći davala ne-belcima. I opet ima gubitnika – u Južnoj Africi sada hiljade porodica belaca živi u sirotinjskim naseljima.

Polovina stanovništva živi u bedi

U Južnoj Africi ne postoji konsenzus o broju belaca koji žive u siromaštvu: institucije za socijalnu pomoć procenjuju da ih je oko 400.000, dok vlada operiše sa deset puta manjom brojkom. Ukupno se oko 12 miliona ljudi smatra siromašnim – to je polovina stanovništva Južne Afrike.

Krajem devedesetih godina, neki belci koji su osiromašili počeli su nelegalno da zauzimaju zemlju. Manja naselja prerasla u ono što se danas zove white squatter camps. Većina tih sirotinjskih naselja belaca koncentrisana su na periferiji Johanesburga, ekonomskog centra zemlje.

Munsivil je nekada bilo naselje crnaca, ali su 2015, porodice belaca počele da se naseljavaju odmah pored njega. Danas tu živi oko 300 belaca. Oseća se miris parafina, nema struje. Većina ljudi kuva na otvorenoj vatri, hrana mora odmah da se konzumira, jer nema frižidera. Kada padne kiša, putevi se pretvore u blato.

Nezaposlenost je veliki problem. Stefani Lansen kaže da je njen muž posao traži već osam godina. „Belcima je veoma teško da nađu posao. Moj muž svakoga dana pokuša da dođe do novca za hranu, skuplja otpad, staro gvožđe... Sav novac trošimo na hranu, sveće...“

Li Du Prez, direktorka nevladine organizacije Projekat za pomoć porodicama u Južnoj Africi, objašnjava porast broja marginalizovanih belih Južnoafrikanaca koji žive u nehumanim uslovima.

„Imamo mnogo siromašnih belih ljudi zbog zakona koji firmama zabranjuje da zapošljavaju bele ljude. Po zakonu za ekonomsko jačanje crnaca, u firmi mora da bude 75 odsto crnaca. Onda dolaze Indijci i svi drugi. Belci su poslednji na listi za dobijanje posla. Imamo belu decu koja su rođena u takozvanoj naciji duginih boja, posle 1994. Ali ti mladi su proganjani zbog boje kože. Roditelji ne mogu da nađu posao i ta deca žive u siromaštvu. Oni su kažnjeni za ono što se dogodilo u vreme aparthejda. Mnogi to zovu obrnuti-aparthejd. To nije aparthejd, već se može reći da postoje siromaštvo i segregacija...“

Problem nije boja kože

Teškoće sa kojima se suočavaju belci, slične su onima koje imaju i crnci. Rofhiva Mbengva je crnac iz Munsivila. Ima je 32 godine i zajedno sa suprugom i ćerkom živi u limenoj baraci, odmah pored naselja siromašnih belaca. Kao i njegove komšije belci, i on takođe ne može da nađe posao. I to tako već šest godina. Zaista je frustriran.

„Kakva će biti budućnost mog deteta? Ona nema novac za užinu ili ručak, i kako može razume ono što se radi na času ako ne jede. Zašto nema šta da jede? Zato što ja nemam posao. Borimo se život. Nismo bezbedni. Pogledajte put, to je opasno mesto.“

Samo polovina od oko 12 miliona ljudi u Južnoj Africi koji žive u siromaštvu, ima pravo na socijalnu pomoć. Više od četvrtine radno sposobnih ljudi je nezaposleno. Za političkog analitičara Tomasa Blejzera, razlog za nedostatak radnih mesta nije samo boja kože: „Svima je teško, a ne samo belcima. Ima mnogostruko više crnaca koji traže posao. Ali u Južnoj Africi svi kažu: to je zato što sam crnac ili to je zato što sam belac.“

Vlasti neće ništa da promene

Vlasti kažu da imaju strategiju za povećanje broja radnih mesta u zemlji i da je trenutna politika zapošljavanja i dalje potrebna, radi grupa koje su u prošlosti bile marginalizovane.

Južna Afrika je najveća ekonomija u Africi, ali polovina populacije i dalje živi u siromaštvu. Potrebno je još mnogo toga da se uradi kako bi se ostvarila vizija Nelsona Mandele o blagostanju i ravnopravnosti za sve građane Južne Afrike.