Čedomir Stojičić zvani Čeda rodio se u jednom selu kod Pirota početkom prošlog veka. Za Stojičiće kažu da su iz Crne Trave, a pre toga iz crnogorskih ili hercegovačkih krajeva. No, ko će ga znati. Sigurno je da je središte njihovog sveta bio Pirot. Tadašnja pirotska čaršija je već nekoliko decenija u Kraljevini Srbiji polako skidala orijentalno ruho i stidljivo poprimala karakter evropske varoši. Dečak Čeda je verovatno u jednom trenutku mogao i da se školuje. Nagađamo o njegovim roditeljima, jer porodičnih hronika nema, usmena predanja su nepouzdana. Jedan Čedin unuk, Zoran, u Leskovcu mi priča o tome, šta mu je njegova majka, Jagoda, prenela o očevoj porodici.

Čeda je stasao za vojsku. O njegovom službovanju malo znamo. Posle Prvog svetskog rata prihvatio graničarsku službu u Đakovici na Kosovu. Uzeo je ženu iz Pirota, Sofiju. Lokalnim narečjem zvali su je Sofika, a unuk Zoran, kada priča o baki, kaže – Sovića.

Meni se oblik imena Sofika sviđa pa ga koristim, oprostiće mi pokojna gospođa Stojičić. Čedi je rodila tri ćerke. Jedna od njih je umrla. Verovatno drugo dete po redu, školovala se za učiteljicu. Ostale su Jagoda i Radmila, obe rođene u Đakovici. Prva 1929, u godini kada kralj Aleksandar Karađorđević zavodi diktaturu i preimenuje zemlju u Kraljevina Jugoslavija, a druga dve godine kasnije.

Ne znam kakvo je bilo odrastanje u blagostanju u pograničnoj varošici gde je većina stanovništva bila siromašna. Električna mreža je doprla do Đakovice tek neku godinu pre Drugog svetskog rata. Ali Sofikine i Čedine ćerke su se sećale da bi otac, da je hteo, mogao da kupi celu kuću za svoje tri plate.

Posestrime

U Đakovici su se ispreplele sudbine Stojičića i Kovačevića. Mora da je Velika Kovačević prijateljevala sa Sofikom Stojičić. Inače ne bi te davne 1931. dojila njenu ćerku Radmilu. Velika je nekako u isto vreme rodila ćerku Desanku. Mogu da pretpostavim da je tada među porodiljama bio živ običaj da svoje dete daju drugoj ženi koja se upravo porodila na dojenje. I obrnuto. Ne samo da su Velika i Sofija postale posestrime, već su i bebe – Rada i Desa – tim mlečnim amanetom postale sestre. Celog života, pa i u smrti, ostaće bliske onako kako ponekad ni rođene sestre nisu.

Porodično predanje ne pominje Desinog oca. Ženi koja se zove Velika možda nije ni bio potreban muž. Ili ga je odnela neka bolest, rat, nevolja. Sada to ne možemo znati. 

Deset bezbrižnih godina u Đakovici, to je Jagodi, Radmili i Desi bilo više nego dovoljno da im se u dušu urežu obrisi Prokletija na jugozapadu i metohijska ravnica na severoistoku. Stojičići su imali veliko imanje, poslugu, pomoćne zgrade, stoku i ambare.

Aprilskim slomom Kraljevine došao je kraj tom životu. Unuk Zoran, Jagodin sin, priča ono što mu je prenela majka. Prvo su na imanje došle albanske sluge i njihovi rođaci. Počeli su da razvoze stoku i imovinu. Čeda uspeva da se domogne prve pruge, sa nekoliko grla stoke, kofera, sanduka, zavežljaja. Natovarili su to u stočni vagon. Bugari još nisu stigli, ali Nemci jesu. Pustili su ih da krenu prema Pirotu. Pretpostavljam da su sa njima pošle Velika i Desa Kovačević.

Zoran prepričava traumu svoje majke. Izbeglice su htele da zanoće negde kod Preševa. Raspitivali su se za prenoćište u jednom konaku kraj puta. Žena koja se – moguće je – bavila veoma starim zanatom, na ulazu im je došapnula da beže. Videli su krv pored konaka. Brže-bolje su se zaputili dalje. „Da su zanoćili, ne bi osvanuli“, kaže Zoki.

Zamislio sam se nad ovim hirovima ratne sudbine. Jedna pogrešna odluka i dve porodice bi bile zatrte. Ne bi bilo ni Zokija ni Radmiline ćerke Glorije zbog koje, zapravo, sve ovo beležim. Ni njihovog potomstva.

Tri braka i dva razvoda

Pirotsko posleratno životno poglavlje Stojičića i Kovačevića bilo je puno dodatnih lomova. Najpre je umro Čeda. Jagoda i Radmila su neko vreme provela u Bugarskoj u domu – to je bio deo socijalističke pomoći ratom razorenoj zemlji – i tamo se školovale. Posle povratka u Pirot, starija sestra Jagoda se udala za Leskovčanina Branka. Radmila nije baš žurila sa udajom. Sve do jedne prilike kada je u varoš navratio Beograđanin Momir Vasić. Bio je plavokos, svetlih očiju. Uzdah čukaričkih devojaka. Studirao je veterinu, ali je to batalio, jer se odazvao zovu muzike – bio je bubnjar.

Moma i Rada su postali par, venčali su se u Beogradu. Vasić nije baš nameravao da promeni boemski način života samo zbog činjenice da se oženio. Pre nego što je brak razveden, Rada je rodila ćerku. Upisana je u opštini Savski venac pod imenom Glorija. Nagađao sam da je Moma bio obožavalac holivudske glumice Glorije Svanson, koja je u vreme njegove mladosti zablistala u filmu „Bulevar sumraka“. Ali nije. Rada je dobro zapamtila, pa prenela ćerki, da je bilo reč o Gloriji Laso, pevačici rođenoj kod Barselone, koju je Žan Kokto nazvao „orlom šansone“. Moma je bio njen fan pa je po njoj nazvao ćerku.

U Pirotu 1961. umire Sofika, ima samo 48 godina. Tako je tek rođena Glorija ostala bez bake. Radmila se posle razvoda iz Beograda vraća u Pirot. Tamo je njena ćerka Glorija krštena u Staroj crkvi. Zapravo su je Piroćanci zvali Pazarska crkva.

Docnije će Rada preći kod sestre Jagode i njene porodice u Leskovac – tamo se u fabrikama tražilo sve više ruku.

Ali Glorija će svako leto provoditi u Pirotu. I to kod – tetke Dese.

Desa se udala za Miroljuba Đorđevića kojeg je celi Pirot zvao Miki. Ali ona ga je zvala Mule.

Mikijevi roditelji su živeli u Tijabari, naselju koje je nastalo na mestu turske Pokrivene čaršije. Na nasutoj, nekada močvarnoj, desnoj obali Nišave, naseljavali su se trgovci i zanatlije. Opančari, kovači, jorgandžije, samardžije, kazandžije, ćurčije, obućari. Mikijevi su bili stolari. To umeće je donelo dobru zaradu u varoši koja se širila preko reke. Rast je doneo blagostanje u tijabarsku kuću.

Sin Miki je pedesetih godina prošlog veka iza sebe već imao propali brak u Skoplju – kažu da mu je izabranica bila lepotica iz tamošnje stare porodice. Bio je šarmantan, svirao je harmoniku i gitaru i lepo pevao. Ali se pričalo da je u piću bio preke naravi, te je znao da porazbija sve po kafanama u Skoplju. Razveden, počeo je da studira farmaciju u Beogradu, ali je poput Glorijinog oca Mome, više voleo muziku i kafane. O njemu kruži priča da je pobedio na jednoj audiciji za pevače u Beogradu, ali ga ni takva karijera nije zanimala. Ustupio je mesto pevaču koji je bio iza njega na takmičenju. Taj pevač se zvao Đorđe Marjanović.

Ovu priču podupiru Zoranova i Glorijina sećanja. Miki bi umeo da u bašti kuće u Ulici Maršala Tita okupi i vojnike koji su se iz grada vraćali u obližnju kasarnu te da ih ugosti uz pesmu. Na gitari bi svirao popularne pesme iz meksičkih filmova, a na harmonici starogradske klasike. U toj bašti bi se ponekad okupljali Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Jovan Janićijević Burduš i drugi estradni likovi, Mikijevi kafanski drugovi iz beogradskih dana. Teča Miki je dobijao potpisane fotografije i ploče sa posvetom Gloriji.

Miki je umeo da zasedne u obližnje kafane u Maršala Tita kojih više nema. Kovač. Znak pitanja. Padež. Bašta hotela Nacional. Odmah tu, uz ulicu, seća se i Zoki, bio je sodadžija. To zanimanje više ne postoji. U pomalo zašorenoj ulici poneka kuća se sada naherila. Bivši životi ćute među zidovima.

Pirotska devojčica

Miki je znao da bude i grub prema Desi, pa i nasilan. Teči to devojčica nikada nije oprostila. Nju je Desa napojila ljubavlju za celi život.

Desa je obožavala i Mikija i ćerku svoje posestrime. Molila je Radu, pomalo u šali, da joj ustupi devojčicu, da joj ona bude mama i pazi na nju. Razmazila bi Gloriju kada bi dolazila u Pirot. Devojčica je mogla da poželi bilo šta – teta Desa bi to učinila. Od sladoleda, do mekika, od kupanja na Nišavi do lubenica.

Velika, Desina majka, takođe je bila dobra baka detetu koje nije upamtilo rođenu baku Sofiju. Žena koja je ranije ispred svoje pirotske avlije rasterivala Desine udvarače crnogorski prepoznatljivim povicima „đe mi je šjekira“ i koja je svima pričala da je sestra Sava Kovačevića, bila je prema devojčici meka kao pamuk. Devojčica je spavala sa njom u starinskom krevetu, a na zidu je bio vez – jelen koji je podstakao dečju maštu. Velika je jednom ispričala neku priču o tom jelenu. Od tada je devojčici svake večeri morala da priča istu priču. To se pretvorilo u ritual.

Sve ovo Glorija mi pripoveda dok šetamo grobljem u Pirotu. Na njemu su sahranjeni likovi iz ove priče: Čeda i njegova Sofika, Miki i Desa, njegovi roditelji. I njena majka Velika.

Desa je devedesetih jednom došla kod svoje posestrime Rade u Leskovac. Taj dan se igrala sa njenim unukom, Glorijinim sinom. Iste noći je mirno zaspala kod svoje posestrime. Ujutru se nije probudila. Otišla je svom voljenom Mikiju.

Zoki, Jagodin sin, transportovao je u Pirot njeno telo u svom kamionu, kojim je obišao pola Evrope.

Groblja su rukopisi

Sestre Radmila i Jagoda počivaju na leskovačkom groblju. Moma je sahranjen u Beogradu, na Topčiderskom groblju, tamo gde leže Isidora Sekulić i Slobodan Santrač.

A ovde u Pirotu, u šetnji između nadgrobnika shvatim koliko nas detinjstvo određuje. Koliko su ljubav i lomovi iz tog vremena, ma koliko ih mi potiskivali, zapravo stub oko kojeg se decenijama okuplja ono što jesmo. To vidim po tužnom pogledu žene koja je pored mene. Sofikina unuka, Desina sestričina.

Jedina uteha koju mogu da ponudim jeste slika koju zamišljam: Miki je u svojoj avliji, leto je. Pred njim hladan špricer. Desa ga grli otpozadi. On razvlači harmoniku. „Bele ruže, nežne ruže, cvetale su u prozoru“. Njegov glas, lepši od Cunetovog, baca bele čini na sve prisutne. Tu je i Moma – umeo je da navrati iz Beograda. I Radmila i Jagoda. I devojčica koju Desa miluje po glavi. Na prozor se sa unutrašnje strane nalaktila generacija koja još pamti dane kada su ih na horizontu jutrom pozdravljale Prokletije: Čeda, Sofika, Velika. Iako takva fotografija ne postoji, znam da se ovakav trenutak morao desiti. Zbog devojčice koja takve prizore nosi u srcu, a da to često i ne zna.