Katkad vas noge nose kuda one hoće. Tog jutra me napolje izmamilo januarsko sunce. Odlučio sam da iza tramvajske okretnice na Banovom brdu pređem pešački most do Julinog brda. To je solitersko naselje nastalo krajem šezdesetih godina prošlog veka, a arhitektonski tim je za njega dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda.

Kada želim da izbegnem gust saobraćaj na poslednjem kilometru Požeške, onda prema Žarkovu idem preko Julinog brda. Moguće je da me betonski socijalistički raj podseća na tvrđavu u čijem je središtu ista ona epoha u kojoj počiva i moje detinjstvo.

Lepša od naselja jeste priča o njegovom imenu. Baba Jula je u vreme Karađorđevog ustanka na brdu doživela osmanski napad na ustanike. Zapalila je panjeve i skotrljala ih prema napadačima. Tako je pomogla ustanicima da odbrane brdo, a njemu podarila svoje ime. Zamišljam noć u kojoj se niz padine kotrljaju rotirajuće lomače. Da je Tarkovski rođen na Julinom brdu, snimio bi kadar za pamćenje.

Tim putem za desetak minuta stignem do Vodovodske. Ta ulica se spušta niz padinu deleći Julino brdo od Žarkova.

Niz Vodovodsku

Ima nešto melanholije u prizoru trake asfalta koji se poput potoka sliva dole, u beogradsku Posavinu do Makiškog polja. Pogled traži Savu koja se ne vidi, te luta sremskom ravnicom iz koje se izdiže izmaglica sve do horizonta. Visoko iznad mog temena nebom proleće avion – ovuda mu je koridor za spuštanje na Surčin – a na repu mu se može prepoznati oznaka kompanije. 

Retki su dani kada imam vremena da radim šta hoću, a ovo je takav dan. Oduvek sam želeo da se spustim pešice celom Vodovodskom. Ulica ima pomalo bizaran naziv, ali tu dole je 1937. završen prvi moderni beogradski vodovod  – onaj koji se vidi u akcionim scenama serije Otpisani.

S leve i desne strane sve je manje zgrada. Privatne kuće na sprat. Električni vodovi iznad ulice. Ponegde iz dvorišta zalaje pas. Male radnje i prodavnice. Ovo bi mogla biti ulica u Leskovcu ili Šapcu, u Kuršumliji ili Novom Sadu.

Periferija miriše na zapršku, na staračku dokolicu, na spaljenu gumu. Jedino crveni beogradski autobusi koji promiču za Železnik podsećaju šetača da je tamo iza leđa dvomilionski grad.

Bele vode

Sećam se da mi je supruga pričala da je njena pokojna sestra živela u kraju Čukarice koji se zove Bele vode. Radila je u JAT-u. Autobus firme je dolazio po nju svakog jutra. Sve dok se nisu preselili na Novi Beograd. Koračam niz Vodovodsku pitajući se kakve li su to Bele vode, naselje sa lepim imenom negde pri kraju ulice. Na ćošku Odabašićeve i Vodovodske nalazi se čuvena kafana Čedić.

Setim se da sam jednom tamo sedeo sa sinom koji je sada 1.500 kilometara daleko, ili sa prijateljem sa Vračara – on je svega nekoliko stotina kilometara dalje, u Sarajevu. U uspomene koje je prijatelj sa mnom podelio u kafani spada i to da je početkom osamdesetih stanovao kod devojke negde na dnu Vodovodske. Pričao mi je da je svako jutro ovuda zujao na motoru prema gradu. Tako govore svi stanovnici periferije – kada idu u centar oni idu u grad.

Sunce bleštavilom obasipa pejzaž, ta pozlaćena periferija postane mesto na kojem možete da zamislite bezbroj dobro proživljenih života. Poželite da ih otmete zaboravu, ali ne znate odakle da počnete. Ostaje hodanje kao lek. Niče je rekao da ne veruje ni jednoj misli koja nije rođena u pokretu.

Prvi znak da sam stigao u Bele vode jeste oznaka na nekoj kafani koja se tako zove. Očigledno više ne radi.

U blizini je nekada bila i stara železnička stanica Žarkovo. Čitao sam o tome da su Bele vode izbeglički kraj. Oni koji su od rata ili neke druge nevolje, bežali sa zapada i juga ovde su pronalazili novi dom.

Belo vrelo

Možda bih ovako pešačio do Železnika, da na jednom mestu nije nestalo trotoara. Fudbalski klub Žarkovo svoje igralište je smestio nadomak ranžirne stanice Makiš. Dalje se peške ne može.

Penjem se stepenicama na levoj strani i ulazim u ulicu Bele vode. Ona se kao terasa izdiže nad Vodovodskom.

Celi kraj je dobio ime po izvoru koji se nalazi između ove dve ulice. A celo Žarkovo je do 16. veka nosilo naziv Belo vrelo. Tako se zove i ulica na koju nailazim i koja vodi gore do Žarkova. Prema legendi Bele vode su nazvane po krvi zmaja kojeg je ubio mitski Žarko. Na ćošku Belih voda i Belog vrela, moram da priznam da nisam znao da je krv zmajeva – bela.

Poneka stara kuća čuva uspomenu na vreme kada je celi kraj imao isključivo ruralni karakter. Ali to je bilo davno. Sada je periferijsko naselje ostalo u raskoraku. Više nije selo, ali nije ni ono što neupućeni obično pomisle kada neko kaže Beograd.

Ipak se ovaj kraj može podičiti jednim od najvećih parkova u Beogradu. U blizini je bio i nekada slavni Vazduhoplovnotehnički institut koji je sada deo Vojnotehničkog instituta. Do pre desetak godina javnost je za Bele vode učestalo saznavala prateći borbu stanovnika „Azbestnog naselja“ – izgrađeno je sredinom šezdesetih sa azbestnim komponentama koje su bile kancerogene.

Borba stanovnika da se toksično naselje sruši i da ljudi dobiju normalan smeštaj trajala je decenijama i okončana uspešno. Zapravo, prekasno za sve koji su oboleli udišući azbestne čestice i umrli. 

Orahov lad

Prođem pored kafane Orahov lad. I odlučim da svratim. Na jelovniku pronalazim stih: „Ovde je vreme bar na kratko stalo…“. A drugi gost je u elektronskoj recenziji koju čitam za stolom napisao da je kafana sa kariranim stolnjacima pravi vremeplov kojim se trenutno teleportirate u jugoslovensko doba.

Na drvenom stubu polica, na njoj maketa gusarskog jedrenjaka. Slika manastira iza mene, a u bočnoj prostoriji, naspram šanka veliko platno sa likovima u narodnoj nošnji.

Šljiva je domaća. Čorba jagnjeća. Za stolom desno mršavko i ćelavko cede Zaječarsko. Onom prvom je zet otišao u Ameriku. Orahov lad očito nije imun na globalizaciju, koja čak i iz zabačene beogradske periferije isisava zetove. Razgovor teče sporo. Pa stane. Sa stola iz ćoška čuje se: „De si Acko?!“ Tip glasno telefonira.

Utom i meni zazvoni telefon. Prijatelj iz Sarajeva, onaj koji je, dok je bio Beograđanin, imao devojku u ovom kraju. Kada čuje gde sam, on samo uzdahne. „Stara beogradska kafana“, kaže. Priča mi da se razvodi. Voleo bih da je ovde pa da zasednemo i njegov bol zajedno zalečimo kako dolikuje – kafanski. Uz Bele vode i karirane stolnjake od sada će, zahvaljujući ovom razgovoru, u mojem depou sećanja ići i tuga zbog prijateljevog neuspelog braka.

Iz zvučnika dopire rege iz osamdesetih. Konobar je potpuno sed i lica nepomičnog kao u engleskog lorda. Navodi mi šta je sveže. Pažnju mi zadrži „kaluđerski gulaš“.

Jelo je odlično – kaluđer u kuhinji zna šta radi. Moja skoro prazna rakijska čašica kao peščani sat pokazuje da je vreme isteklo. Izlazim u januarsko popodne i stojim nekoliko trenutaka na verandi. Valjda sam zato ovamo došao, da osetim kako je lepo na kraju sveta, tu gde ulica Bele vode zavija uzbrdo, prema još jednoj čuvenoj kafani.

Povratak

Nazad se vraćam drugim putem. Penjem se padinom prema Žarkovu. Obična ulica, ukrašena transparentom sa licem predsednika i predizbornim sloganom njegove omiljene stranke – Srbija ne sme da stane.

Ne znam za Srbiju, ali ja neću stati sve do žarkovačkog groblja.

Tamo zastanem da se odmorim. Svetlost se preliva crnim nadgrobnim pločama. Za vreme današnje šetnje nigde nisam video toliko okupljenih duša. Na žalost, ne mogu da mi ispričaju ništa o svom životu u ovom kraju. Mi mrtvima možemo reći sve, oni nama ništa ne govore. Ili to ne čujemo.

Dokopavši se Trgovačke, koja sa svoje četiri trake obećava urbanije krajeve i više betona, skrećem levo, prema velikim samoposlugama i prodavnicama američke brze hrane. Pažnju mi privuče prizor ljudskog života kakav je nemoguće naći u časopisu koji Air Serbia deli putnicima. Nema ga u turističkim prospektima. Čista marketinška disonanca.

Ispod mosta iznad nekadašnjeg Žarkovačkog potoka – sabijenog u cevi – ugnezdili su se divlja deponija i romske udžerice. Zlatno doba samo što nije dotaklo i ove ljude.

Iznad toga sunce obasjava investitorske zgrade.

Čeka me još pola sata hoda do mog ulaza. Ali kraj kojim koračam više nije iz ove priče.