Vršac je u moj život ušao kao dragocena činjenica iz sveta poezije. Najpre, jer je u njemu u osnovnu školu, pa u gimnaziju išao Vasile, dečak rođen u tek osnovanoj južnoslovenskoj kraljevini, u rumunskom selu Grebencu. Na svetskoj pesničkoj mapi prošlog veka upisan je docnije krupnim slovima kao srpski pesnik Vasko Popa. U knjižarama sam nasumično kupovao pesničke knjige Književne opštine Vršac koju je upravo Popa osnovao 1972. Bele knjižice su svedočile o tome kako jedna banatska pogranična varoš ume da se preobrazi u evropsku pesničku metropolu. Naravno, u našoj jugoslovenskoj predistoriji pili smo banatski rizling iz vršačkih vinograda, uglavnom kao špricer. Ali nikada nisam bio u Vršcu. Ovog leta ću ispraviti taj propust.

Srpski barok

Autobus brunda preko Pančevačkog mosta. Rano je, pa se najavljena vrućina još nije spustila na Banat. Imena naselja su mi poznata – Vladimirovac, Alibunar, Vlajkovac. Prizori običnog života, banatska sela i varošice, usporeni nadolazećom jarom i ravničarskim navikama. Ljudi se kreću kao i njihove reke, bez žurbe. Sat i po vožnje i u Vršcu izlazimo tačno kod Vladičanskog dvora. Završen je 1757, preuređen 1903. To barokno zdanje je najstariji vladičanski dvor Srpske pravoslavne crkve.

Sedište banatskog episkopa nam se ukazuje u punom sjaju. S druge strane ulice je Saborna crkva, takođe nastala u 18. veku. Mora da nas njen zvonik pomalo ljubomorno posmatra kako se divimo ovoj građevini, koja nagoveštava vršačku lepotu.

Nekoliko stotina metara niz Dvorsku, pa desno smestimo se na jutarnju kafu u Element. Radi se o verovatno najboljem kafeu u gradu koji se nalazi na Trgu pobede, naspram bočne fasade Gradske kuće.

U kafeu sačekamo Gocu i njenog muža Vesu. Goca je cimerka iz studentskih dana moje saputnice. Njih dvoje sam video poslednji put 1983. kada su odlučili da svoju studentsku vezu pretvore u brak preselivši se iz beogradskog Studenjaka na Banovo brdo. Pre četiri decenije, kada smo ih posetili u novom stanu, niko od nas nije mogao da nasluti budućnost. Bili smo puni vere u prirodan tok stvari koji će nas dovesti do boljeg života. Sada smo se okupili oko stola u Vršcu, doručkujući odlične uštipke i prženice. Radovali smo se susretu, ogovarali decu, sećali se osamdesetih. Optika uspomena je bila kao zamagljeno staklo debelo četiri decenije. Sećali smo se nejasno i uveličano. Ali smo voleli te svoje uspomene. Uprkos vremenskoj prognozi napolju sevaju munje. Jedan grom udari negde blizu i na Vršac se izlije letnji pljusak.

Od Švedske do Banata

Ostali smo nešto duže na doručku, gledajući kako kiša jenjava, a plavetnilo se opet pojavljuje iznad krovova. Kada je kiša prestala uputili smo se u iznajmljeni smeštaj. U varoši koja broji oko 35 000 duša skoro ništa nije daleko. Smestili smo se u blizini rimokatoličke crkve Svetog Gerarda. Nastala je 1863. Najveća je katolička crkva u Srbiji. Posvećena je svecu koji je krajem devetog i početkom desetog veka pokrštavao mađarske krajeve. Bio je italijanski biskup baskijskog porekla. Zavisno od jezika zajednice koja ga poštuje zovu ga još Gerhard ili Gelert.

Gazda apartmana je simpatičan čovek koji je dugo radio u Švedskoj. Dalibor se vratio u Vršac da bi mu deca tu išla u školu. On najbolje odražava mentalitet lokalnog stanovništva – ponos na slavnu prošlost varoši, ljubazan ton. Ali je, sudeći po apartmanu, u posao uneo zapadni perfekcionizam. Preporučio nam je da obavezno svratimo u dve hedonističke institucije – Vinariju Helvecija i restoran Dinar. Poslušali smo ga.

U Vršcu se mnogo toga vrti oko vina. Kada je početkom 18. veka Eugen Savojski oslobodio varoš od Turaka, u tri gradske ulice su se 1723. doselili Nemci iz vinarskog kraja na obalama Mozela. Sa sobom su doneli i mozelski rizling, koji je najbolja podvrsta rajnskog rizlinga. Vršac je postao važna tačka na vinskoj karti Habzburške monarhije.

Ostavili smo obilazak samog gradskog jezgra za kasnije sate i uputili se prema delu grada koji se zove Vinogradarski kraj.

Od engleskog vrta do Helvecije

Usput smo svratili do Gradskog parka koji je nastao u pretprošlom veku. Odnegovan je u stilu engleskih vrtova. Restoran sa baštom usred zelenila mami nas da tu zastanemo, ali mi imamo cilj i odlazimo dalje.

Najpre prolazimo zašorenim ulicama. Poneki žitelj sedi ispred kuće, na trotoaru zasenjenom drvodredima. Kuće se proređuju, sa leve strane vidimo piramidu Vršačkog brega. Ovde, uz granicu sa Rumunijom protežu se Vršačke planine sa Guduričkim vrhom – najvišom tačkom Vojvodine. Dobro, 641 metar i nije neka visina, ali pobrđe iznad grada sa Vršačkim zamkom daje krajoliku jedinstvenu siluetu u Panoniji. Smatra se da je tvrđavu podigao Đurađ Branković posle pada Smedereva.

Kuće su se proredile, izbili smo na jednu raskrsnicu. Još izdaleka smo videli upečatljivu građevinu sa pomoćnim zgradama. To je Helvecija 1880. – vinarija nastala posle stečaja Vršačkih vinograda. Kupio ju je Rodoljub Drašković, brat Vuka Draškovića. Tako je sada Helvecija 1880 vinski salon i podrum Vinarije Drašković. Nekada najveći vinski podrum u austrougarskom carstvu kojeg su vodili potomci naseljenih mozelskih vinara, posle ulaganja i renoviranja, vraća se staroj slavi.

Ljubazna recepcionarka nas vodi u obilazak kompleksa. U nekadašnjim podrumima sa džinovskim bačvama sada su ekskluzivne prostorije za degustaciju. Iza fino sređenog enterijera može se naslutiti nekadašnja slava ovdašnjih vinarija – sada je preoblikovana u marketinški paket namenjen gospodi iz ovog milenijuma.

A restoran u koji ulazimo uređen je po meri ljubitelja vina sa dubljim džepom. Mada konobar kaže da nemaju više degustaciju vina koja je zabeležena u vinskoj karti, mi smo tu degustaciju organizovali sami. Naručili smo po tri čaše belog vina među kojima mi se najviše svidela Ruža vetrova. Ne samo zbog naziva već i zbog aromatične i mineralne note.

Ovakvi su trenuci zaista dragoceni u životu – prvi susret usana sa nekim vinom u lepom ambijentu.

Sedimo u klimatizovanoj sali, polako ispijamo alkoholni napitak od grožđa. Na terasi je više sveta, ali juni je odlučio da sunce uključi na turbo-režim, pa je u rashlađenoj prostoriji lepše. Ovde može da se prenoći u sobama sa četiri zvezdice i da se uživa u spa ponudi u podrumu. Mi smo tek prolaznici u svetu sagrađenom za imućne. Za dve hiljade dinara otkupili smo pravo da neko vreme boravimo u njemu.

Dinar jači od dolara

Vraćamo se istim putem. Vrelina dana je donekle podnošljiva u hladu ogromnih lipa. Ali tamo gde čovek izađe na čistinu, vrlo brzo oseti da je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Nailazimo na Dinar. U restoranu domaće kuhinje koji spolja ne izgleda odveć atraktivno, ostajemo začuđeni dosledno osmišljenim enterijerom. Puno etno detalja, podrum sa posebnom salom, bašta. Alaska riblja čorba i vinogradarski ražnjić uz vino kuće muskat otonel pokazali su se kao pravi izbor. Na pitanje da li je temišvarski restoran Dinar u rođačkim odnosima sa vršačkim gastronomskim hramom, konobar kaže da jeste – ali da Rumuni koji rado dolaze u vršački Dinar kažu da je ista hrana u Srbiji – bolja.

Na zidu primećujem metalnu dekoraciju. Grožđe od gvožđa. Dinar proizvodi i svoju rakiju oplemenjenu zlatnim listićima.

Ovi ljudi znaju šta rade. Izlazimo iz restorana pomalo začuđeni saznanjem da Vršac celi dan nudi usluge na svetskom nivou – odličan kafe, svetski uređena vinarija, jedan od najlepših etno restorana u Srbiji. Sunce se već nakosilo and banatsku ravnicu. Polazimo u obilazak grada.

Pozorišna Zvezda

Jedni kažu da mu je otac bio Grk, drugi smatraju da je bio Cincar. Jovan Sterija Popović je rodonačelnik srpskog pozorišta i na njegovu slavu, koja do danas živi ne treba trošiti puno reči. Otac čije će ime njemu postati nadimak, bio je ugledan trgovac. Interesantno je da je na grčkom „sterija“ zemljište, dok „asterija“ znači zvezdice. Jovan Sterija Popović rodio se i umro u Vršca. Između tih činjenica, kao u zagradama, od Budima do Beograda protiče buran život rodonačelnika srpske komedije sa satirično-pedagoškom bodljom. Na ulazu u Ruski park nalazi se njegova statua u prirodnoj veličini. Ovdašnjim ljudima njegov lik je toliko samorazumljiv da ispod spomenika ne piše ništa. Čitao sam da je ova statua bila na drugom mestu, ali su je varvari obnoć uneređivali sprejem, pa je premeštena ovamo, gde verovatno ima kamera.

Prošetali smo i do njegove rodne kuće. Nekada je tu bilo sedište Književne opštine Vršac, što je bilo logično. Sada KOV nije više tu, što je nelogično. Restorančići, kafanice i radnje duž Trga Svetog Teodora Vršačkog, puno zelenila i cveća.

Iza te idile se u imenu trga krije krvava istorija. Kada su se 1594. Srbi digli na ustanak protiv osmanske vlasti, nosili su zastave sa likom Svetog Save i pevali pesmu: „Sva se budim zemlja pobunila, - šest stotina podiglo se sela, - Svak na cara pušku podigao!" Na čelu ustanka bio je vladika vršački Teodor Nestorović. Posle sloma ustanka, temišvarski paša je naredio da Teodora živog oderu.

Više mi se sviđa kraj priče o banatskom junaku Johanu Jakobu Henemanu. On je u jednom od ratova sa sedamdeset Nemaca i petoricom Srba odbranio Vršac od sultanove vojske koja je brojala više 30.000 ljudi. Kako? Dosetio se da podeli svim braniocima pištaljke, čegrtaljke, naredio je da neprestano zvone sva zvona na crkvama. Osmanske trupe su stekle utisak da su u Vršcu jake austrijske trupe i zaobišle su ga. Mada postoji jedna slika u vršačkoj katoličkoj crkvi, koja prikazuje Henemana, mada su ga i Srbi dugo poštovali kao svog heroja, nacistička vlast u Vršcu je delovala toksično na ovo ime – preimenovali su ime varoši u Henemanštat. Proterani su nacisti. Vraćeno je staro ime gradu. Ali su proterani i svi ostali Nemci, mada su vršački Srbi bili protiv toga.

Vinko Lozić i Banatska tuga

Vršac ima dobro očuvano gradsko jezgro i „višak istorije“. Ipak, najuspeliji gradski spomenik plod je Sterijine fikcije. Njegov književni lik Vinko Lozić ovekovečen je 2014. spomeničkom figurom u centru grada. Akademski umetnik koji se – divnog li slučaja – preziva Grozdanić, autor je skulpture izrađene po liku glumca Tihomira Paunovića – Tike. Taj glumac je često uskakao u lik Vinka Lozića za vreme vršačkih Dana berbe grožđa, čuvenog Grožđebala.

Naravno, nije to sve što nudi ova banatska varoš. Nisam ušao u lepu rumunsku crkvu, niti se popeo u Apoteku na stepenicama, koja je sada muzej.

U Vršcu je rođen i jedan od najznačajnijih vojvođanskih političara, Jaša Tomić, bečki student, dobrovoljac u Hercegovačkom ustanku 1876, ubica čoveka koji je navodno povredio čast njegove žene. On je predsedavao novosadskom Narodnom skupštinom kada je proglašeno ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom.

U Vršcu se rodio i Paja Jovanović, bečki đak čije slike „Seoba Srba" ili „Ranjeni Crnogorac" sve do danas prepoznaju čak i oni koji nisu skloni likovnoj umetnosti.

O svemu tome razmišljam sledećeg jutra uz kafu na terasi kafea Pamboli, u prizemlju hotela Srbija. Valja se rastajati od ove varoši koja mi se preko noći uvukla pod kožu.

Nisam se penjao na Vršački breg, nešto mora da se ostavi i za sledeći put. Nisam pronašao kuću u kojoj je živeo Vasko Popa. Ali jesam ulicu koja se zove po njemu.

Iz zbirke „Rumunske i druge pesme" koja obuhvata njegove rane stihove valja navesti pesmu „Banatska tuga":

Snage nema, ravnica leži,

seljačka kola zapevaju,

Kuda Marija beži?

Ptice ćute u gaju,

drugovi sami odlaze.

Gitara je izgubila nebo;

devojke po osmesima gaze,

mladost mi je crn hleb, o!

Čitam te stihove u kombiju koji nas vozi prema granici i Temišvaru. Pogledom se opraštam od Vršačkog brega čija kresta promiče iza stakla. Pomislim da „Banatsku tugu" može zapisati samo radosnosetna vršačka ruka.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.