Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj šlager je bio jedan od temelja zabave širokih narodnih masa. „Nemačko privredno čudo“ je mnogo iziskivalo i šlager je bio idealan ventil u vidu zabave za široke mase, na svim masovnim skupovima, ali i u kafanama, pa – koliko su to uslovi dopuštali – i na radnom mestu. Uz radio-aparate, naravno: u vremenu procvata nemačkog šlagera nije bilo interneta, ni CD-a; zato su neke radio-stanice poput javnog servisa WDR (od 1982.) na pojedinim kanalima emitovale isključivo šlagere.

Kada je reč o nemačkom šlageru, valja naglasiti ono po čemu je on vrlo specifičan, a to je brza, poletna dvočetvrtinska varijanta pesme. Dok su se u sporim songovima često čuli uticaji mediterana, tonovi buzukija ili mandolina, te obrasci italijanske kancone ili francuske šansone, u bržim pesmama je upravo sedamdesetih godina dominantna postala neka vrsta koračnice uz koju se oduševljeno pljeskalo na svaki prvi udar u taktu. To je pojava koja i danas često zbunjuje strance u Nemačkoj navikle na soul ili generalno na sinkopu; mnogi ljudi se zbune kada masa oko njih, čim začuje prve taktove „Mihaele“ Bate Ilića, počne da tapše neumoljivo „jedan-dva, jedan-dva“, kao da svira pleh-muzika na vojnoj paradi. Ali, Bata ne samo što se u taj ritam uklopio bez ostatka, već je postao jedan od njegovih bardova.

Bata nije znao šta peva

Rođen u Beogradu, u Nemačkoj se obreo gotovo slučajno. Kao tinejdžer je oduševljeno svirao džez i nastupao po klubovima, da bi 1962. dobio poziv ambasade SAD u Beogradu da održi koncert. Oduševljenje američkih domaćina je bilo toliko da mu je odmah ponuđen ugovor da svira u američkim klubovima u nemačkim gradovima Bad Kisingenu, Bad Hersfeldu, Fuldi i Berlinu. U Nemačkoj je i ostao, zajedno sa njegovom tadašnjom devojkom i sadašnjom suprugom Olgom.

A onda ga je 1966. zapazio producent Koni Šefel – i počela je karijera Bate Ilića kao pevača nemačkog šlagera. Već prvi singl „Die Welt ist voller Liebe“ (Svet je pun ljubavi, 1967) je bio zapažen a sa drugim, „Mit verbundenen Augen“ (Vezanih očiju, 1969) uvršten je u listu izvođača prve „Hit-parade“ nemačkog javnog servisa ZDF, kultne emisije koja je emitovana sve do 2000. godine. U tom prvom izdanju emisije Bata Ilić je nastupao kao sedmi od 14 interpretatora među kojima su bili i legendarni Roj Blek i po mnogima najveći pevač nemačkih šlagera – Karel Got. Ilić je posle toga još 38 puta bio gost tog šou-programa.

Pri tome Bata nije znao šta peva. U prvim godinama svoje karijere je, kako je sam jednom rekao, pevao samo „fonetski“, onako kako su ga naučili da izgovara glasove, jer tada još nije znao nemački jezik. Tvrd izgovor je zadržao sve do danas, i kada je 1972. godine izašla njegova „Mihaela“ i postala jedan od najvećih hitova u istoriji nemačkog šlagera, svi Nemci su zajedno sa njim „h“ pretvorili u „k“ i pevali: „Mikaela“.

To nije bilo ništa neobično jer je nemački šlager od šezdesetih naovamo postao muzički biotop mnogih stranaca, među kojima su velike zvezde postali, recimo, Južnoafrikanac Hauard Karpendejl, Grk Kosta Kordalis ili Čehoslovak Karel Got. Šlager je tako u najboljim gastarbajterskim vremenima imao i integrativnu funkciju, što je činjenica na koju je do danas obraćano premalo pažnje; Bata Ilić je bio i ostao jedan od ambasadora dobre volje i tema oko koje su Jugosloveni i Nemci uvek brzo mogli da se slože - i to ne samo u kafani.

Inficiran Minhenom

Do danas je objavio 17 albuma i 48 singlova. To je zbirka u kojoj je istražio sve mogućnosti žanrovskog okvira, pevajući ljubavne, šaljive, blago satirične, spore, brze, setne ili uplifting stvari, uvek u dobrom raspoloženju, uvek sa imidžom skromnog momka dobre ćudi i velikog srca. Zato je ostao toliko omiljen i zato i danas, u vreme korporativnih šlageraških megahitova Andree Berg, Helene Fišer ili Andreasa Gabalijea, još uvek svaki Nemac zna ko je Bata Ilić i šta je Mikaela. I zato gotovo da nema medijuma koji nije pomenuo njegov 80. rođendan.

Magazin Štern, između ostalog, prenosi da Ilić „veruje u ponovno rođenje i da bi, kada bi se ponovo rodio, imao samo dve želje: da odmah pohađa muzičku akademiju i da još jednom upozna svoju suprugu Olgu“. Minhenski dnevnik Zidojče cajtung nije propustio da naglasi da je za Ilića Minhen – grad u kojem živi – „kao bacil: kada se jednom njime zaraziš, ostaješ inficiran“. Portal Tag24 navodi Ilićeve reči: „Pevanje je za mene životni eliksir. Čini me srećnim i radosnim; pevaću dokle god me publika hoće i dok mi to zdravlje dozvoljava“. Za Bild je najvažnija bila Batina izjava kojom je naslovljen i čitav tekst: „Spavao sam samo sa jednom ženom“ (Olga). Svi su objavili njegovu biografiju i poželeli mu srećan 80. rođendan. Naša redakcija se srdačno pridružuje tim željama!

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android