Cilj nove serije razgovora Beograda i Prištine u Berlinu jeste „međunarodnopravni obavezujući ugovor koji reguliše odnos dve strane“, piše Andreas Ernst za švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung.

Autor opisuje situaciju poslednjih godina i podseća da je 2013. došlo do prvog većeg uspeha: „Vučić i Tači su se složili oko dve tačke: Sever Kosova, naseljen Srbima, koji se dotle otimao jurisdikciji Prištine, trebalo je da se integriše. A zato bi srpske opštine trebalo da formiraju zajednicu sa delimičnom autonomijom. Pet godina kasnije, sporazum nije sproveden u delo. Priština nije ni počela sa ozbiljnim pripremama za stvaranje zajednice srpskih opština. A iako su vlasti na Severnom Kosovu sada na papiru podređene Prištini, region i dalje vodi samostalan život koji se ravna prema Srbiji.“

„Evropskoj uniji je potrebna nova pregovaračka metoda. Ona se mora razlikovati od postupka kojem su zapadne sile pribegle na putu ka nezavisnosti Kosova. Ono što se tada – između februara i septembra 2006. – dešavalo pod vođstvom bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija nisu bili pravi pregovori između Prištine i Beograda. Pitanje statusa su već pre toga rešili kabineti SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije. Rešenje se zvalo nadzirana nezavisnost.

Njen arhitekta Ahtisari bio je i vođa pregovora. Njegovi razgovori su imali svrhu da odluku ’prodaju’ obojim stranama. Priština je posle izvesnog oklevanja ušla u trgovinu, jer je na Ahtisarijevom paketu pisalo: nezavisnost. A Beograd je zbog toga trgovinu – odbio. Na pitanje: zašto dve strane nisu puštene da same našu rešenje, britanski ambasador u Prištini je 2007. odgovorio da one još nisu zrele da same nađu rešenje.“

Andreas Ernst smatra da britanski ambasador na dve strane nije gledao kao na političke subjekte koji imaju teritorijalni konflikt, već je u njima video ili žrtvu tuđeg nasilja (pre svega Kosovare) ili sopstvene nacionalističke zaslepljenosti (pre svega Srbe). Zbog te perspektive sukobljenih strana kao nesamostalnih, nesposobnih da same delaju, nije im bilo omogućeno da same vode pregovarački proces.

„Umesto toga, utvrđeni su ’objektivni interesi’ i jednih i drugih i na osnovu toga je konstruisan Ahtisarijev plan.“ Pomenute zapadne zemlje su smatrale da je „neuviđavnim subjektima najbolje nametnuti način da dođu do svoje sreće“. Tako je, piše Ernst, stvoren Ustav „koji nisu hteli ni Kosovari (...) ni Srbi (...)“.

Autor smatra da su „sami Kosovari i Srbi ti koji u rukama drže ključ svoje budućnosti. Cilj mora biti sporazum koji otvara put međusobnom priznanju, i time pristup Kosova Ujedinjenim nacijama i kasnije obojih država Evropskoj uniji“, da „EU treba da jasno definiše svoje crvene linije, ali da one ne smeju da se tiču sadržaja sporazuma, već samo okvira za njegovo postizanje. U osnovi su dovoljna dva gvozdena pravila: apsolutna zabrana nasilja i propis koji nalaže da se ugovor legitimiše referendumima.“

Tako bi, po mišljenju Andreasa Ernsta, trebalo da prestane da važi i tabu nepromenljivosti granica. „Da promeni granica, pozivajući se na Kosovo, ne bi pribegli i drugi u regionu (Albanci u Makedoniji ili Srbi u Bosni i Hercegovini) – što bi bilo fatalno – slučaj Kosova je međunarodnopravno proglašen za jedinstven. Toga se treba držati: iz rešenja kosovskog pitanja ne mogu se izvoditi recepti za rešavanje drugih konflikata u regionu. Ali sada bi stranama u sporu trebalo prepustiti da same odluče u okviru kojih granica će se međusobno priznati.“

Ernst objašnjava i da postoji ideja o razmeni teritorija, Sever Kosova za Jug Srbije, i da bi Srbiji i Kosovu trebalo omogućiti da sami reše da li će ga primeniti, s tim što bi i u tom procesu EU trebalo da postavi jasna pravila i da se stara o njihovom sprovođenju.

„Podrazumeva se da u njih spada apsolutna zabrana nasilja. A što se tiče demokratske legitimacije za promenu granice, učesnici bi mogli da izvuku pouke iz načina na koji je u Švajcarskoj stvoren kanton Jura i da se usmere na ’glasanja u vidu kaskada’ – to bi, primenjeno na kosovski problem, moglo da znači: svaka pogranična opština bi mogla da se na opštinskom referendumu izjasni o tome hoće li da pristupi susednoj državi ili ne. Kada se na taj način jednom utvrdi provizorna linija granice, onda bi nju građani Kosova i građani Srbije mogli da prihvate na referendumu. Do razmene teritorija bi moglo doći kada je odobre sve strane.“

Autor svoj tekst u švajcarskom listu završava rečima: „Devetnaest godina po završetku rata, vreme je da se prekine zapadno starateljstvo i da se Srbija i Kosovo sami angažuju – trajni mir mogu sklopiti samo bivši neprijatelji.“

priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android