Ledeni vetar duva ulicama Beograda. Građani glavnog grada Srbije pripremaju se za doček pravoslavnog Božića 7. januara. I pored korone, radnje su otvorene. Ljudi, odeveni u debele kapute, šetaju po šoping-zoni ili šetalištu na Savi.

U blizini glavne autobuske stanice u Železničkoj ulici na obodu gradskog centra, vidi se drukčija slika. U malom parku je grupa dece i mladih. Najmlađi ima 11, a najstariji 17 godina. Putuju bez pratnje, većina ih je iz Avganistana.

Neki maloletnici su umotani u bele prekrivače. „To sam kupio na pijaci preko puta“, kaže Šerkat. Nosi patike sa soknama. I drugi momci drhte na hladnoći. Svima im se na licu vidi umor. Čekaju na mogućnost daljeg putovanja ka mađarskoj ili hrvatskoj granici.

Šerkatu je već jednom uspelo da napusti Srbiju – ali situacija na drugoj strani granice EU je, kako kaže, bila loša: „U Hrvatskoj, policija mi je ukrala mobilni telefon i poslala me je natrag.“ Prema njegovim rečima, situacija u izbegličkim kampovima u Srbiji je teška. Kaže da nema potrvdu o registraciji koju izdaju nadležna mesta u Srbiji – a onaj ko nije registrovan, nema pristup sredstvima pomoći.

Deca izbegavaju vlasti

Bogdan Krasić iz organizacije Save the Children poznaje problem: „Ova deca su na putu u druge zemlje. Ona neće da ostanu u Srbiji. Ima i mnogo dece u zvaničnim kampovima za potražioce azila, ali je, nažalost, i veliki broj njih van tih kampova“. Krasić prenosi da nije jednostavno pomoći ovim mladim ljudima, jer oni neće da se registruju: „Oni hoće u Zapadnu Evropu i izbegavaju humanitarne organizacije i policiju“.

Šerkat i njegovi pratioci spavaju na jednom gradilištu preko puta parkova, odmah pored bogato saniranog šetališta, na kojem nastaju investicioni projekti vredni milijarde: tržni centri, hoteli, poslovne zgrade. Ove noći, gradilište ja napušteno. Prazne boce i konzerve, dušeci i tranki prekrivači od poliestera ukazuju da su momci bili ovde. Jedan prevodilac doziva Šerkata. Ovaj se javlja i kaže da se sa nekolikim drugim migrantima tokom popodneva autobusom odvezao do Bačke Palanke na granici sa Hrvatskom. Hteli su, veli, još jednom da okušaju sreću.

Cilj: Francuska

I Rizvanulah i Ekram iz Avganistana, obojica – kako kažu – 15 godina stari, hoće što pre da idu dalje. Sa dvojicom drugih mladića, spavaju na keju. Umotani su u jakne i vreće za spavanje, ali se i pored toga smrzavaju. Dušeke – nemaju. Samo ih tanka kesa za smeće odvaka od kamenog pločnika.

Rizvanulah hoće u Francusku, gde kaže da ima rođake. Priča da je tri i po godine bio u Turskoj i da je tamo radio, ali da za to nije dobio novac. Posle toga je, kako kaže, prešao u Grčku: „Grčka policija me je pretukla i poslala natrag u Tursku“. Posle toga je uspeo da preko Severne Makedonije stigne do Beograda.

Nema mesta u kampu za maloletne

Rizvanulah i Ekram su već deset dana u glavnom gradu Srbije. Rizvanulah bi rado otišao u kamp za maloletne migrante, ali to nije jednostavno: „Imam 15 godina i već sam bio u kampovima u Obrenovcu, Šidu i Adaševcima. Tamo mi nisu verovali da sam maloletan, i nisu mi dali kartu i papire“.

Slučajevi koji su ovde opisani nisu usamljeni. Mnogi maloletnici dolaze iz Turske i Grčke na Zapadni Balkan. U 2015. i 2016. je javno interesovanje za takozvanu Balkansku rutu još bilo veliko. Humanitarne organizacije nisu nudile samo hranu i medicinske potrepštine, već i određen stepen transparentnosti. Donekle se znalo gde su se ljudi nalazili i koliko ih je bilo.

Međunarodna krijumčarska mreža

No, ta vremena su prošla. Pri tome je Balkanska ruta i dalje aktuelna. Zbog uslova u kojima se izbeglice nalaze u Turskoj, ali i u Grčkoj, povećao se broj migranata na putu od Grčke ka Hrvatskoj ili Mađarskoj.

Katarina Jovanović je psiholog i bavi se istraživanjima. Za organizaciju Save the Children, ona i njen tim su intervjuisali i studijom obuhvatili 40 maloletnika i izbeglica bez pratnje na beogradskim ulicama. Pri tome su saznali da deca putuju sama, ali da su tokom putovanja pod kontrolom krijumčara: „Govore o kahakbaru, nekoj vrsti šefa krijumčara, koji se nalazi u Avganistanu i u kontaktu je sa krijumčarima na licu mesta.“

Uloga roditelja

Uglavnom su roditelji ti koji se obraćaju kahakbaru kako bi najstarijeg sina poslali samog na putovanje u Zapadnu Evropu. Zbog toga porodica u pravilu mora da se zaduži: „Mi mislimo da deca tek tako puštaju svoju decu da idu i da se više ne staraju o njima. Ali to nije tačno. Oni pokušavaju da zadrže određen stepen kontrole“, objašnjava Jovanović.

Tokom putovanja ka Zapadu, krijumčari na terenu koje informiše kahakbar iz Avganistana, uspostavljaju kontakt sa decom. Tako se reguliše čak i pristup novcu: „Većina dece nema novca kod sebe. Ona znaju da je to opasno. Već prema tome kakav dogovor su napravili njihovi roditelji, ona dobijaju manje svote novca od krijumčara na terenu“. Osim toga, deca su bar povremeno u kontaktu sa roditeljima. Krijumčari im daju novac za telefonske kartice, ali pri tome kontrolišu šta deca javljaju roditeljima.

Nasilje i zlostavljanje

U mnogim slučajevima, deca su žrtve nasilja i zlostavljanja, pa i seksualnog. Ali o tome ne razgovaraju sa roditeljima: „Neće da se njihovi roditelji brinu“, kaže Jovanović: „Ona misle: moram da prođem kroz ovo, moram da budem jak. Tako ću odrasti. Sada više nisam mali dečak“.

„Postoji sistem“, kaže Jovanović. „On ponekad štiti decu, ali u većini slučajeva ne čini to i deca proživljavaju užasne stvari“. Zvanična pomoć za mlade migrante ne postoji. Pandemija korone je bila definitivan kraj za grupe pomagača koje su se na Balkanskoj ruti starale o maloletnicima koji putuju bez pratnje.

Sve manje podataka

Zu to nema ni podataka o aktuelnoj migraciji: „Vidimo velike diskrepance u brojkama koje objavljuje UNHCR na novou države i regija“; objašnjava Bogdan Krasić. „Vidimo kako deca dolaze iz Grčke i zato pretpostavljamo da je njihov broj u drugim zemljama na Balkanskoj ruti sličan. Ali, to se ne odražava u brojkama UNHCR. Mi de facto ne znamo koliko dece je ove godine stvarno bilo na putu“.

Za Katarinu Jovanović, to što je sve manje pouzdanih podataka o migraciji, deo je izbegličke politike svih zemalja na Balkanskoj ruti: „Vlasti su nas samo jednom pustile da razgovaramo sa decom“, kaže, misleći na vreme nastanka njene studije 2018.

Prema njenim rečima, sada se tim radom niko ne bavi, ni UNICEF, ni UNHCR, ni Međunarodni crveni krst: „Mi zapravo više nemamo pristup podacima ili se oni pojavljuju vrlo sporadično i ne prevode se na engleski. Može se jasno videti da se informaciona politika promenila“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android