DW: Vaše kritike urbanističkog haosa u Beogradu idu dotle da ste jednom prilikom upotrebili sintagmu „urbani terorizam“. Da li je to pravi opis situacije?

Dragoljub Bakić: Tome smo izloženi na svakom koraku. Od toga da se ulice raskopavaju u isto vreme, pa su na stotine lokacija problemi sa saobraćajem, i do toga šta gradimo, a nema većeg terorizma od Beograda na vodi.

Oni (aktuelne gradske vlasti, prim red.) su poništili generalni urbanistički plan koji je važio do 2021. godine kako bi to izgradili. Time nisu napravili neki novi identitet Beograda, kako kažu, ali su uništili jedan drugi identitet, a to je čuveni profil Beograda kada ga gledate sa Save. To je jedan izvanredan istorijski profil Beograda, koji smo mi morali da čuvamo i po mnogim međunarodnim deklaracijama koje smo potpisali, koji su oni sada sa ovim užasom od objekata Beograda na vodi narušili.

Trenutno je veoma aktuelna tema proširenja pešačkih zona u centru Beograda. Tvrdi se da ne može biti proširenja pešačkih zona dok Beograd ne dobije metro. Slažete li se s tom ocenom?

Apsolutno. Metro je suština celog saobraćajnog problema koji Beograd ima, i Beograd će jednog dana zbog toga da stane. Beograd toliko ne rešava svoj saobraćaj, a samo nakrcava kvadrate; oni se čak hvale da su u poslednje dve godine izdali građevinskih dozvola za preko dva miliona kvadrata godišnje.

Znači, mi zidamo kvadrate zato što se Beograd neplanski širi, neplanski se naseljava, bez ikakve strategije, a infrastruktura to ne prati: vodovod, kanalizacija, struja, saobraćaj, ništa od toga ne prati taj razvoj izgradnje kvadrata.

Mi o metrou pričamo od 1923. godine, a njega nema ni u tragovima. A sadašnja vlast je čini mi se izbore dobila na metrou. Oni su jednom krajnjom manipulacijom ovaj narod koji za njih glasa, a noću gleda Zadrugu i Parove, zaista ubedili da su oni stvarno izgradili metro. A koliko sutradan nakon izbora su objavili da se pitanje metroa odlaže za deset godina.

Kakve onda nevolje očekuje građane u tim novokomponovanim pešačkim zonama:

Pešačke zone se prave tamo gde imate mogućnost da dođete do saobraćaja, a to je metro. Ne možete vi da pravite toliko velike pešačke zone, a da nemate pristup javnom prevozu. A oni prave jedno ogromno ostrvo, koje čak ni ne presecaju sa običnim ulicama. Udaljeni su tako 500 ili 600 metara od saobraćaja i to sam i napisao u jednom tekstu – da li to znači da će pokojnika ljudi morati da uviju u ćebe i da ga nose 500 ili 600 metara? To su realni problemi ljudi koji će živeti u tim pešačkim zonama.

Rekli ste da bi Beograd uskoro mogao da stane. O kom vremenskom periodu govorimo?

Vrlo brzo. Par godina je u pitanju. Imali su prilike da malo otpuše saobraćaj u Beogradu sa trgom Slavija, ali to nisu iskoristili. Tu su pokazali svoju neumešnost, dilentatizam i nekompetentnost.

Slavija je morala da reši i pešački i kolski saobraćaj – to ne može da se reši u jednom nivou. To je moralo da se reši podvožnjacima i nadvožnjacima. Na sredini je umesto toga napravljeno ogromno pojilo, koje je suzilo ionako uzak taj jedan jedini nivo. Troje nezadovoljnih taksista tako tu mogu da blokiraju ceo saobraćaj i zaustave čitav grad.

Saobraćajna zagušenja su sve vidljivija, vi nekada Brankov most prelazite po dva sata. Vi i Beograd na vodi pravite za oko 25.000 ljudi- šta će i kako će ti ljudi funkcionisati bilo svojim kolima ili javnim prevozom – to niko ne zna. Savsku, Karađorđevu i Nemanjinu vi ne možete da proširite, i tu ste praktično zaglavljeni“.

Zašto se sve to radi i koji je motiv? Neznanje, korupcija koja se iza toga krije, ili nešto treće?

Sve to zajedno, pa još ponešto preko toga. Neznanje svakako na prvom mestu. Dovode se kadrovi koji nisu kompetentni. Korupcija je, naravno toliko osvojila Srbiju, Beograd naročito, tako da tu ne bi ni trebalo trošiti reči.

Ali, ima i tu nekih drugih stvari: da li tu sad ima neke osvete Beogradu, pa nisam postao gradonačelnik, loše prošao na izborima u Beogradu – nevoljen sam od Beograđana, krug dvojke, sve mi ta elita radi nešto o glavi – tako da ko zna čega sve tu ima. Ali da se ruži i uništava Beograd to je činjenica i to gledamo svaki dan. Ali, uspešno sprovode to ratovanje sa Beograđanima. I dobijaju sve te ratove.

Može li se reći da je čitav taj haos nastao zbog želje vlasti da se pokaže kako se nešto radi? Nije više važno šta i kako, samo da se realizuju neki projekti po svaku cenu?

Na žalost, to je taj populizam u urbanizmu. Vlast kaže da želi da ostavi neki trag. Ko ste vi da ostavljate tragove – preoraste ovaj Beograd i napraviste od njega čudo. Jeste ostavili tragove, ali ružne tragove.

Oni to zaista rade da bi se videlo da nešto rade, umesto da rade neke ozbiljne stvari koje nedostaju Beogradu. Rade tu neku bižuteriju, tu neku estradu, jer to može brzo da se uradi dok su još u mandatu, da se seku crvene trake, da se slikaju, i zato rade raznorazne Diznilende, vašarišta, gondole, jarbole, fontane. A neće da se upuste u rešavanje kanalizacije, koju Beograd ima urađenu do pola, nema naravno rešen saobraćaj, trebalo bi da bude novi pogon za vodu u Makišu, pa šta radimo sa otpadom, sa građevinskim otpadom, koji je kontaminiran i morao bi da se reciklira, plus izlivamo 126 direktnih kanalizacionih izliva fekalija u Savu, i 136 u Dunav. Beograd je jedina prestonica koja nema pogon za prečišćavanje fekalnih voda. Predviđeno je pet takvih postrojenja – nije podignuto nijedno.

Život u velikom gradu je sam po sebi stresan. Koliko sve o čemu govorimo samo povećava količinu stresa kod Beograđana?

Svakodnevno. Zato što na taj način prave jedan haotičan grad. A u tako haotičnom gradu kad imate stresove gde ćete da prođete kao pešak ili vozač, ili gradskim prevozom, onda naravno ljude mentalno destabilizujete. Na taj način direktno radite protiv javnog interesa.

Kad i ljudi postanu haotični onda imate slučajeve agresivnosti: na ulici, u autobusu, u prodavnici, na šalteru, šta jedni drugima dobacuju u saobraćaju kroz prozor, da li ustaju da vam ustupe mesto- sve su to neke vrste agresivnosti. Vi, dakle, urbanizmom možete da utičete na mentalni sklop ljudi, a mi ga zanemarujemo i time se niko ne bavi.

Vidimo sada nekakve radove na Trgu Republike. Zna li iko šta je tamo plan i šta se tamo tačno radi?

Ne, niko to ne zna. Umesto da na sve te kritike izađe neko i objasni šta se dešava, oni su sada malo zatvorili Vasinu, malo zatvorili Francusku, malo zatvorili Makedonsku, malo zatvorili Terazije.

Pitanje je takođe zašto se uopšte menja Trg Republike i šta mu je falilo? To uopšte nije bio prioritet. Takođe, zašto se radi Studentski trg, to je još veća nesreća. Taj trg ne sme da bude samo pešački i tu mora ići javni saobraćaj. Druga nesreća tog trga je što žele da ga učine pešačkim i da ispod njega naprave trospratnu garažu. Ta garaža je katastrofa za Beograd, jer se na tom mestu nalaze 100 posto očuvane rimske građevine iz Singidunuma, sa kojim se mi hvalimo da nam je identitet.

Reakcija vlasti i onih koji je podržavaju je otprilike sledeća: vi koji nas kritikujete ste protiv napretka?

Oni nas vide kao protivnike modernosti, ali u tome što oni rade nema trunke modernosti. Kod Beograda na vodi niti je moderan urbanizam, niti je moderna arhitektura. Upravo se mi zalažemo za modernost, i da se jedan takav prostor od 110 hektara uradi kroz međunarodni konkurs.

Sada se hvale tom pešačkom zonom, ali to je prevaziđeno. S tim se započelo tamo negde šezdesetih godina, ali kada se videlo da to posle radnog vremena postaju prostori za beskućnike, pijance, đubrišta i slično, oni su to polako gasili pa su prešli samo na pešačke ulice.

Dimenzije su pri tome važne. Ako vi napravite jedan geto od 20.000 kvadrata i ljudima tamo uništite život i napravite samo carstvo kafana- kome je to potrebno? Građanima to nije potrebno. Možda je nekim petorazrednim turistima to potrebno. Mi upravo zagovaramo modernost, jer oni misle da su moderni, a zapravo nanose takvu štetu Beogradu da se on nikada neće iz toga izvući.

Dragoljub Bakić, 1939, je jedan od najuglednijih srpskih arhitekata. Zajedno sa suprugom Ljiljanom Bakić je radio na brojnim projektima u zemlji i inostranstvu poput sportske dvorane „Pionir“ (1972-73), stambenih naselja Nove Galenika (1975-76), Višnjička Banja (1978-1988) i Kongresni centar u Harareu (1981-82). Do 2001. je skoro četiri decenije radio u Energoprojektu. Dobitnik je nagrade Salona arhitekture za 1974, 1976, 1978 i 1991. godinu i dobitnik Velike nagrade Saveza arhitekata Srbije 1994. godine. Član je Akademije arhitekture Srbije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android