Godine 1979. završavao sam drugi razred tuzlanske Gimnazije. Opipljiva iskustva sveta svodila su se na jugoslovensku unutrašnjost.Ali iskustva neprestanog čitanja i slušanja muzike razvila su u meni živi, veliki, unutrašnji svet. Sudar palanačkog socijalizma koji me je okruživao i beskrajnog univerzuma tekstova, ritmova i melodija proizveo je čežnju za predelima u kojima su ti tekstovi i pesme nastajali. Ta čežnja tinja u meni skoro pola veka, sve do danas.

Valja napomenuti da je Azra te godine objavila prvi singl. Balkan se vrteo po omladinskim emisijama. Više sam voleo drugu numeru - A šta da radim. Azra je zapravo bila drugo ime čežnje za svetom divlje slobode, jezičko-muzički kod za nadobudni prezir mladih ljudi spram palanačke dosade. Osećali smo da se nešto epohalno događa. Ali za to nismo imali dokaze.

Daleko od našeg intelektualnog horizonta, dokaze je upravo te godine pružio francuski filozof Žan-Fransoa Liotar. Vlada kanadske pokrajine Kvebek naručila mu je studiju u kojoj se sve vrti oko prastarog filozofskog pitanja - šta možemo znati? Već je postojao pojam postmoderne. Među prvima ga je oko 1870. upotrebio engleski slikar Džon Votkins Čepmen, zahtevajući da englesko slikarstvo bude još modernije od francuskog impresionizma – da bude postmoderno. Od tada je pojam upotrebljavan u raznim prilikama poprilično proizvoljno.

Ključna knjiga

Liotar ga stavlja u centar svog razmatranja ali i na korice knjige: Postmoderno stanje – izveštaj o znanju. Mnogo kasnije, čitajući nemački prevod sa francuskog, shvatio sam da je francuski original La condition postmoderne na nemačkom postao „Postmoderno znanje“, a na engleskom, ruskom, španskom i srpskom ostao veran originalnom naslovu.

U knjizi je Liotar najavio "kraj velikih priča” ili „velikih projekata“. Za razliku od mitova koji objašnjavaju prošlost, prema Liotaru „velike priče“ su obećanja modernog doba koja ciljaju u budućnost. Hegel, pa njegov sledbenik Marks, zasnovali su misaone sisteme koji bi trebalo da budu univerzalni i da se ostvare u budućnosti. A šta se desilo? Liotar smatra da je ideja moderne tokom njenog navodnog ostvarenja „razorena i likvidirana“. To se dešava pre svega trijumfom kapitalističke tehnološke nauke, koja se širom sveta uzdigla do sveprisutne forme znanja. Liotar se pobunio i protiv drugog „velikog projekta“ – „vladavine istine“ u dogmatskom marksizmu koji svoju „istinu“ nameće heterogenosti i pluralnosti čovekovog sveta.

Možda je na Zapadu Liotar postao samo još jedan junak feljtona i filozofskih diskusija. Ali za svet u kojem sam ja živeo on je bio neka vrsta vidovitog uma. U osmoj deceniji prošlog veka - između Titove smrti i smrti Jugoslavije - naša “velika priča” je zaista implodirala. Potom je nastavila svoj život u mnoštvu malih priča koje nisu u hijerarhijskom odnosu.

To su za moju generaciju zaista bile formativne godine. Kreativna eksplozija - neviđena stvaralačka sloboda - okončana je pravim eksplozijama granata koje su ubijale ljude, ali je to nagovestilo i smrt dodirnute slobode.

Postmoderna kao generacijska parola

U deceniji uoči jugoslovenske katastrofe, koja je na Zapadu imala ukus trijumfa sa padom Zida i kojoj je nalepljen imbecilni Fukojamin nasllov Kraj istorije, čitao sam i Liotarove tekstove. Malo toga sam zaista razumeo. Više su mi odgovarali filozofi Frankfurtske škole, od Benjamina preko Adorna do Markuzea. I naravno Niče. A Liotarovi savremenici poput Gliksmana pisali su pitkije.

Ipak, kroz studentske kafane, na žurkama, u pauzama između predavanja, počeli smo samorazumljivo izgovarati reč “postmoderno”, ne mareći za njeno zamršeno i protivrečno nasleđe.

U krugovima u kojima sam se kretao - mlada sarajevska književna scena - bio je to skoro borbena parola protiv stare zagušljivosti: postmoderna umetnost.

Uštogljenost sistema, ruralna pseudopartizanština, bezočni šićardžijski karijerizam partijaca, beskonačno ponavljanje fraza, s jedne strane. Svetlucavi izlog Zapada sa druge. Sex &drugs & rock’n’roll. I knjige. Od Pinčona do Ostera. Od Nabokova do Koena. I filmovi. I umetnost koja provocira koketirajući sa pornografijom.

Nije to bilo mnogo drukčije na Zapadu. S tim što je, za razliku od Jugoslavije, Zapad zaista ispunio društvene pretpostavke koje su Liotaru bile pred očima – postindustrijsko, atomizovano društvo koje ulazi u fazu kada su “velika obećanja” moderne potrošena. A Jugoslavija sa svojim hibridnim socijalizmom nije bila ni čestito modernizovana.

Peter Engleman, istočnonemački filozof i disident, kojeg je sedamdesetih od DDR-a otkupila Zapadna Nemačka, među prvima je shvatio veliku razliku između Liotarove filozofske intencije i inflatorene upotrebe atributa “postmoderno”. Arhitektura, muzika, književnost, filozofija, politika, hrana, moda, skoro sve oblasti ljudskog delovanja dobijali su tu etiketu. Engelman je u jednom svom tekstu rekao: “Prema vulgarnoj sociologiji i markiszmu taj pojam nudi brzu orijentaciju te uređuje svet baš kako smo navikli, na pre i posle. Sa jednostavnim `post` može da se kritički ogradi od svega prejašnjeg i u isto vreme da se oseća mnogo bolje, ne zahteva se dodatna refleksija“.  

Sećam se oduševljenja mlade umetničke scene činjenicom da je Ilona Štaler zvana Ćićolina – niko nije nikada izgovorio jezički korektnu transkripciju Čičolina – osvanula na stranicama jednog književnog časopisa kao staklena figura u snošaju sa svojim američkim ljubavnikom i umetnikom Džefom Kunsom. Kuns je veličao konzumeristički kič, a „ćuftica“ – to je prevod za italijansku reč Ćićolina – beše mađarska imigrantkinja, italijanska političarka, porno zvezda i – postmoderna ikona.

Zapravo, smatrali smo taj svetlucavi estetski bućkuriš, to slavljenje eklekticizma i vulgarnosti nagoveštajem sjajne budućnosti.A budućnost je došla uglavnom kao kazna, a ne kao ispunjenje nedozrelih snova.

Trebalo je pažljivije čitati Liotara.

U potrazi za Postmodernim stanjem

Liotarove knjige su izgorele u mom granatiranom pa opljačkanom bosanskom stanu proleća 1992. Potom sam njegove tekstove čitao na nemačkom. Pošto je danas  tačno sto godina od Liotarovog rođenja, odlučio sam da vidim da li je najslavniji filozofski kum slavnog pojma prisutan u beogradskim knjižarama.

Avgust u Beogradu ume da bude vreo.Tako je i jutros. Izlazim iz tramvaja kod SKC-a. Ulazim u knjižaru koju bije glas da je najsnabdevenija u gradu. Za razliku od mnogih drugih ona još uvek ima poseban ćošak za poeziju. Nije neki izbor, ali to je više od potpunog iščezavanja lirike iz velikih knjižara i ovde i na Zapadu.

Odmah pored je regal na kojem piše FILOZOFIJA.

Mlada prodavačica me pita kako može da mi pomogne. Izgovaram ime čoveka za kojeg nikada nije čula. Žan-Fransoa Liotar. Traži pod L. Nema. Traži u pametnom telefonu zakopčanom za digitalni registar isporučivih knjiga. Nema.

„Da pokušamo sa naslovom?“, pita. „Postmoderno stanje“. Nema.

Tako je bilo u još nekoliko knjižara.

Postmoderno stanje je još 1975. nagovestio austrijski filozof Paul Fajerabend sa svojom provokativnim sloganom - Anything goes (na nemački se to prevodi kao „Radi šta hoćeš“).

U knjižari „Ivo Andrić“ na Knez Mihailovoj su to shvatili doslovno. Iznad izloga je još uvek ispisano da je to Knjižara Srpaske akademije nauka i umetnosti. Kao student sam tu pronalazio najbolje knjige. Sada su u izlozima pored kniga školske torbe i razne drangulije. Nema Liotara, ali ima knjiga o Adidasu ili o vodećim modnim firmama.

Prošetao sam do Doma omladine. Tamo je osamdesetih bila knjižara Tačka u kojoj sam umeo pročitati celu knjigu za koju nisam imao para. U knjižari koja je sada tu izložene su i stare knjige. Dama koju pitam za Liotara ne gleda me začuđeno, očito zna o čemu se radi. Izvlači Liotarovu knjigu „Raskol“, prevedenu 1991.

Postistina kao sudbina

Nema obnovljenih izdanja.  Savetuje me da pokušam na nekoj od platformi na internetu.

Liotar ne stanuje ni u najpoznatijoj beogradskoj knjižari „Geca Kon". Nema ga ni u izlogu Francuskog instituta. Tamo su ispričane prigodne priče o ženama na olimpijskim igrama.

Da nije bilo postmodernizma, ne bismo završili u zagrljaju postistine. Svaki dan se suočavamo sa pluralizmom jezičkih igara iznad kojih ne postoji metainstanca koja će prosuditi šta je istinito, a šta ne. Liotar je umro 1998., na pragu digitalne ere koja je u potpunosti ostvarila njegove teze. Diskurzivna ostrva u beskrajnom arhipelagu o kojima je on govorio jesu na društvenim mrežama takozvani mehurići, sobe odjeka, bezbrojne digitalne zajednice koje za sebe odlučuju šta je njihova istina, a sve drugo ignorišu kao neznanje ili napadaju kao laž.

Marksističke i pseudomarksističke „velike priče“ su same sebe prožderale. Ali ostala je jedna priča koja proždire sve ostale. To je znanje organizovano kao tehnologija. Ono se pretvara u moć i profit. Znanje je samo ono što uvećava korist. „Nepotrebna“ znanja kao što su poezija, filozofija, umetnost, potiskuju se na društvenu marginu. Ljudski odnosi koji nepotrebno usporavaju smrtonosni hod utilitarnosti takođe postaju suvišni. Prijateljstvo, ljubav, solidarnost, razigranost umetnosti, komšiluk, porodica, zdrava okolina za decu postaju anahrone utopije.

Peter Engelman nudi nam utehu kada kaže da pojam moderne ne treba izjednačiti sa njenim vrednostima. To je plemenit pokušaj prenošenja slobode, jednakosti i bratstva preko šarene postmoderne močvare današnjice.

Od Ćićoline do Stoye

Ono što nije masovna zabava sa ukusom krvi ili seksa više nema legitimno pravo na postojanje. Tako najprizemnije misli spakovane u knjige zauzimaju centralno mesto u današnjim knjižarama.

Liotarovi protivnici su ga optuživali za podsticanje iracionalizma jer je detronizovao prosvetiteljstvo i razum.

To, naravno, liči na potezanje pištolja na čoveka koji donosi loše vesti. Trebalo bi samo da se zapitamo, da li naš svet pokreće turobno tehnološko znanje koje opisuje Liotar ili smo bliže Habermasovoj komunikativnoj zajednici? Francuski filozof kaže da tehno-nauka zapravo razara projekat moderne, za koji tvrdi da ga ostvaruje.  Sam Liotar je sebe video kao čoveka koji brani heterogenost od despotizma „velikih priča“. Čoveka koji pokušava da spase prosvetiteljske, emancipatorske impulse od kraha velikih obećanja.

Slobodu u stvaralaštvu koje je ponudila postmoderna književnost prihvatio sam bez oklevanja. Ali nikada nisam imao iluziju da je loše postmoderno književno delo na bilo koji način bolje od dela iz antičkih vremena. Ekspresionisti, futuristi ili dadaisti iz prve polovine prošlog veka radikalniji su, značajniji pa i zanimljiviji od mnogo toga što nam se nudi pod postmodernom etiketom.

„Neko delo je samo tada moderno, ako je pre toga bilo postmoderno. Tako posmatran, postmodernizam ne predstavlja kraj modernizma, već njegovo rođenje, njegovo permanentno rađanje“, opominjao je Liotar. On je bio na strani avangarde, a ne akademizma ili kiča. Tri četvrtine knjiga na našim policama bile bi prema tome zapravo antimoderne, a ne postmoderne.

U beogradskim knjižarama avgusta 2024. nisam našao Liotarovo Postmoderno stanje, ali to što sam zatekao kao hitove, to što se prodaje kao alva, bilo je uglavnom potvrda njegovog sumornog proročanstva o likvidiranom prosvetiteljstvu.