Bila je to ljubav na drugi pogled, jer sam se plašila Berlina. Stipendija mi je omogućila da dođem na godinu dana. Posle toga sam htela dalje, u Pariz. U martu 1990. je Berlin još uvek bio podeljen, a njegov zapadni deo ostrvo u istočnonemačkom moru. DDR je upravo bio u rastakanju. Ali njegov duh je bio sveprisutan i kod mene je izazivao drhtavicu.

Na početku sam bila kao paralisana i nisam mogla da uvidim šta je to posebno u tom gradu. Njegovu još otvorenu ranu na čekpointu Čarli sam osetila kao da je bila posekotina na mojoj koži. Ruski i njemu nasuprot američki vojnik koji stražare na prelazu u dotični sektor još uvek nisu bili puki rekviziti turističke industrije. Granica još nije bila kulisa muzeja na otvorenom. Na tom mestu sam jasno mogla da prepoznam, doživim, shvatim duh Zida. I mogla sam osetiti zahvalnost što Zid više nije imao pravu moć nada mnom.

Berlin još nije bio Berlin kad sam stigla u grad. Kod Čarlija se to moglo najjasnije videti: dva sveta, dva politička sistema, dva životna nazora, dva mentaliteta, sudar Istoka i Zapada. Ta dva sveta je uskoro trebalo da počnu da se podnose, da srastu, postanu jedno. Bila je privilegija što sam tada kao spisateljica mogla da posmatram nastanak novog sveta. On je iz dva politička sistema iscedio nešto novo. Bila je privilegija to posmatrati i pretakati u reči, tražiti reči uopšte. Reči u novom jeziku.

Nisam bila jedina koja je to uvidela i koja je kao omamljena vetrom promena bila privučena ponovnim rođenjem Berlina kao svetske metropole. Nisam bila jedina koja se osećala pozvanom da u tome učestvuje. Koja je verovala da joj je život poverio važan zadatak i da je, barem na određeno vreme, pronašla svoje mesto.

Čim su obrisane granice Berlin je postao otvoreni grad koji je privlačio čitav svet. Berlin je nudio povoljne stanarine i duhovni slobodni prostor za eksperimente. Taj grad je nudio otvorenost i prihvatanje raznovrsnog, drukčijeg, neprilagođenog i individualnog. Taj grad je imao određeni lese fer. Nudio je vrstu difuznog života ostrvljana i pridošlica, jer i Istočni Berlin je na svoj način bio jedno ostrvo. Čak i u četvrti Krojcberg, u kojoj se uglavnom mogao čuti turski jezik, osetila se velika unutrašnja sloboda i povezanost s nastajućim gradom. 

Nedugo nakon ujedinjenja Berlin je bio na ivici da izdahne pod teretom sopstvene istorije. Trebao mu je sveži vetar, oslobođenosti, pomoć da ozdravi. Umetnici, izumitelji, hrabri i hazarderi, preduzetnički duhovi svake vrste su uskovitlali energiju grada.

Posebno u istočnom delu je sve okrenuto naglavačke. Ponovo izumljeno. Nekonvencionalni oblici umetničke komunikacije su nastali između grada i individue, između umetnika i publike. Neobične manifestacije i kulturni prostori. Umetnici, muzičari, dizajneri i arhitekte pretumbali su grad. Učinili ga živim i modernim. Često s malo novca, ali s puno ideja.

Međutim, čim bi jedna četvrt oživela, stanarine i ostali troškovi su porasli i tako oterali sve te kreativne glave. Prenclauer Berg, Krojcberg, delovi Nojkelna, samo da navedem neke, su četvrti koje  ljudi s prosečnom zaradom više ne mogu da priušte. Kreativne glave se teraju na periferiju ili izvan Berlina. Ali, upravo oni su duša jednog mesta. Bez njih će jedan grad ili zemlja izgladneti, skapati od žeđi, presušiti. Pojesti sebe.

Berlin je grad start-apova. Ovde su osnovana ili su se doselila brojna međunarodna preduzeća, ali i međunarodne izdavačke kuće i univerziteti. U međuvremenu je Berlin postao svetski poznata i atraktivna metropola u kojoj engleski važi kao jezik sporazumevanja. Sve je veća potreba za višejezičnim manifestacijama ili barem za onima na jeziku koji važi kao lingua franca za kosmopolitsku publiku. Organizatori i institucije kulture koje financsra grad još imaju problem s tim. Ne uviđaju duh vremena ili žele da ga spreče.

Pored poštovanja i vaspitanja za negu sopstvenog jezika i kulture, u vremenima globalizacije je vaspitanje za višejezičnost od velikog značaja. To je jedan od najvažnijih zadataka škola i opunomoćenika za obrazovanje i kulturu u našem društvu.

Proboj engleskog jezika ne samo u tehnici i muzici se ne može više zaustaviti. Ko to ne uvidi, ne nauči da se s time ophodi kreativno i podrži uravnotežen odnos između vlastitog i stranog, skida Berlin s  novog pijedestala i gura ga u provincijalnost i beznačajnost.

Berlin je metafora za naše doba. Srastanjem Istoka i Zapada usred Evrope Berlinu predstoje veliki zadaci. A svet očekuje puno od tog grada: obrana slobode, kreativnih energija, prihvatanje drukčijeg, velikodušnost, opuštenost, miroljubive, posredničke sposobnosti i jasan stav prema diktaturama, bilo da su one politički ili religijski obeležene.

Berlin još uvek nije Berlin. Ali svakim danom to sve više postaje. Sa svakim ko se pridruži, ko se ovde oseća prihvaćenim i odgovornim za grad. Berlin još nije Berlin. Berlin je u nastajanju. I dobro je da je tako.

*Karmen-Frančeska Banču je rumunsko-nemačka spisateljica. Od 1990. živi u Berlinu kao nezavisna autorka i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku. Njene poslednje knjige su „Leichter Wind in Paradies" (Lagani vjetar u raju) i „Berlin Is My Paris - Stories From the Capital" (Berlin je moj Pariz – priče iz glavnog grada).

Ostale tekstove iz serije Moja Evropa pročitajte ovde: Moja Evropa