Berlin te ništa ne pita
25. januar 2020.
„Ovde na tebe niko nije čekao“, rekao mi je Albert početkom 2006, dok sam mu pravio društvo pred ulazom u Hakeova dvorišta (Hackesche Höfe), kompleks koji je nastao početkom 20. veka, a sada služi kao mamac za turiste. Albert mi je tako odgovorio na pitanje „kako je u Berlinu?".
On je u ovaj grad došao pre dve decenije i čini mi se da je kao Švaba među Prusima mogao meni, novajliji u gradu, dati poneki savet. Posle ove tačne, ali deprimirajuće konstatacije dodao je nešto, što mi je zazvučalo kao obećanje slobode: „Ali kada si već ovde, niko te ne pita zašto si došao!“
Prvi susret
Sećam se prvog fizičkog susreta sa čudom zvanim Berlin. Početak devedesetih. Početak godine. Berlin je gradilište. Prvo su srušili Zid pa su onda raskopali ama baš sve. U novom centru ljudi idu po daskama i gunđaju. Kao da obnavljaju grad posle Trećeg svetskog rata.
Tom prilikom sam posetio sedište koncerna koji izdaje najveće nemačke bulevarske novine. Poznanici koji su studirali novinarstvo ubacili su me u svoju ekipu kao padobranca. Zgrada je bila impozantna, iz sale za sastanke pod njenim krovom su se videla okolna berlinska gradilišta i kranovi sve do horizonta. Portparol koncerna, neugodno pedantan i ulickan, davao je vešte odgovore na razbarušena studentska pitanja. Cenu njegovog uspeha u karijeri naslutio sam kada sam uočio da mu vidno drhte ruke.
To je bila slika Berlina iz 1994: drhtanje ruku portparola medijskog koncerna sa čijim šefom su nemački političari rado odlazili na piće i – kranovi spram sivog neba.
U jednom berlinskom kafeu, glasno sam raspravljao sa navodno „zelenom“ bavarskom novinarkom o načinu na koji se zapadnonemačka elita odnosi prema istočnim Nemcima. U paternalističkom pa i arogantnom „tetošenju“ istočnjaka prepoznao sam skoro neokolonijalnu uverenost ljudi na Zapadu da su izmislili najbolji od svih mogućih svetova i da drugi u tome imaju samo da ih slede. Setio sam se izreke da je ruka koja daje uvek iznad ruke koja prima. Na zapadu zemlje su očekivali zahvalnost, a na istoku razumevanje za njihove biografije i probleme.
Ti svetovi su se sudarili usred Berlina. Ja sam, valjda zbog jugoslovenske prošlosti, pokazivao više razumevanja za istočnonemačke frustracije, dok moji prijatelji iz zapadnog Berlina nisu hteli ni da čuju za njih. Jaz je bio dublji nego što se moglo videti u euforiji ponovnog ujedinjenja.
Od štiglića do medveda
Prva adresa na kojoj sam proveo neko vreme u Berlinu bila je u Šteglicu, staroj zapadnoberlinskoj četvrti. I ova reč je prepoznatljiva za slovenske uši – pogodili ste, to je ptica štiglić ili češljugar. Lužičkosrpski naziv je, recimo, „šćigelc“. No, nisam hteo o tome.
U Šteglicu je sve bilo pomalo pohabano, berlinski nepretenciozno. Puno ljudi sa svih strana sveta. Takav je bio i „Kafe Melani" u kojem sam te 1994. saznao da ću postati otac. Mada mi se sin posle rodio u Bavarskoj, njemu je sudbina namenila da gimnaziju završi u Berlinu i da tamo, u gradu gde mi se prvi put najavio, ostane.
Da, Berlin. Nekako moj, a ipak tuđ.
Berlo ili brlo je staroslovenska reč. Ona spava u korenu imena ovog grada. Označavala je močvarno tlo. Nije ni u kakvom srodstvu sa medvedom (Bär), ali tako su to čule uši germanskih doseljenika koji s vremenom postaju dominantni. Kada je slovenska reč prošla kroz germansko grlo, nastao je nemački narativ o imenovanju grada, po kojem je medved zaštitni i heraldički znak.
Nije to usamljen primer. Reka Panke je dala ime gradskom okrugu na severu – Pankov, što u svom prvobitnom, slovenskom značenju ima veze sa pupoljkom.
Razbijena celina
Berlin ne možete da vidite kao celinu. Čak ni iz aviona. Verovatno jer je to grad sa najvećom površinom u Evropi. Ili sa jednom od najspektakularnijih i najmučnijih istorija na kontinentu. Onda ne bi bilo fer da se pravim da je za mene Berlin okrugao i ceo. On je šaren i fragmentizovan, ponekad razdrobljen, ponekad slepo nagomilan. Taj grad je zbir parčića polomljenog ogledala, koje su posle svakog istorijskog kraha ponovo proizvoljno sastavljali, ali ni ogledala ni odrazi u njima nikad više nisu bili isti.
Ako u ovom gradu tražite sebe, i vaš odraz u ogledalu biće izlomljen neonima, nadzemnim i podzemnim vagonima što tutnje, pločnicima koji su širi od glavnih ulica nekih gradova u Evropi. Zamislite tek kada leti zazeleni 440.000 stabala u gradu.
Možda bi se trebalo prisetiti hladnoratovskog, podeljenog Berlina. Istočna polovina bila je real-socijalistička, a zapadna ostrvo „slobodarskog kapitalizma". Tu nije bilo obaveznog fajronta u razumnim večernjim satima, ni obaveznog služenja vojnog roka kao u ostatku zapadnog dela zemlje. Ovamo su bežali pacifisti, neprilagođeni kreativci, bitnici i probisveti. U gradu su neko vreme živeli Dejvid Bovi i druge čuvene belosvetske rok-skitnice.
Nemački bitnički pesnik Jerg Fauzer je sedamdesete u Zapadnom Berlinu opisao ovako:
izmedju hrpa smeća kod ulice s kurvama
odmah tu Svingl singersi pevaju
jednu stvar od Baha, avgustovska vrućinčina,
loš osećaj kao posle slabe cigarete
ili makrobiotičkog kolača od jabuke, dole
makar gastarbajteri kuvaju gulaš
Na istočnoj strani
Sve što sam znao o gradu iz književnosti, muzike ili filmova nije mi previše koristilo kada sam došao u njega. „Nebo nad Berlinom", film čuvenog režisersko-scenarističkog dvojca Venders-Handke, nije metafora Berlina. U njemu je Berlin metafora čovekove neizlečive sete.
Roman „Berlin Aleksanderplac" Alfreda Deblina iz doba Vajmarske republike najpoznatije je književno delo o Berlinu. Jedna fasada medijske kuće na Aleksanderplacu donedavno je imala citate iz tog romana kao ukras. Poslednji put kad sam tuda prolazio, više nije blo Deblinovih rečenica. Samo promena je u ovom gradu pouzdana.
Erih Kestner je 1931. zapisao svedočanstvo o nešto drugačijem Berlinu, ostavljajući drastičnije slike: „Na istoku stanuje zločin, u centru lopovluk, na sveru beda, na zapadu razvrat, a na svim stranama sveta živi propast." Devet decenija nakon tog zapisa ovo nije sasvim tačno. Ali ni sasvim pogrešno.
Berlin koji više ne postoji
Jerg, pesnik kojeg sam upoznao u zapadnonemačkom mestu gde je umro Hajnrih Bel, jer smo u tamošnjoj zadužbini obojica imali književnu stipendiju, vodio me je sredinom devedesetih kroz svoj kraj, Dimitrovštrase. Išli smo od lokala do lokala, u svakom trznuli samo po jednu-dve žestine. To je bio Berlin istočnonemačke, anarhistički raspoložene književne avangarde, svet na samrti.
Za nekoliko godina će sve sive fasade zablistati, lokali utopijskih socijalista, anarhista, pesnika i muzičara postaće azijski imbisi, turke aščinice, našminkani pseudoalternativni lokali za srednju klasu.
Prenclauer Berg, četvrt o kojoj je reč, postaće ono što je u zapadnom delu grada odavno bio Krojcberg – bivša avangarda, kreativna negacija pretvorena u profitnu inovaciju, mitska žvaka za turiste.
Ni ulica se više ne zove po bugarskom komunisti Dimitrovu. Uprkos protivljenju stanovnika četvrti i lokalnih političara, tadašnji demohrišćanski alfa-mužjak zadužen za obnovu na nivou grada naprosto je precrtao ime ulice i dopisao novo – Dancingerštrase (Gdanjska ulica). Takvo ponašanje će imati unutrašnjepolitičku cenu.
Jednog prvog maja sam se vozio tramvajem prema centru. Na Trgu Ujedinjenih nacija su ušla dva mladiča, od 17, možda 18 godina. Srednjeg rasta, mršavi, plavi. Pričali su tiho, uljudno, na berlinskom dijalektu. Tek kad su izlazili „kod Aleksa“ video sam da imaju pripremljene fantomke i šlemove. Trg se već punio hiljadama takvih mladih ljudi koji će se tokom dana ritualno sukobiti sa policijom. Ali krv na ulicama će biti prava.
Moj Berlin
Preselio sam se tada, 2009, u potpunosti u Berlin. Dete mi je tamo pošlo u školu. Počeo sam da se družim i izlazim. Živeo sam u desetospratnici u Molštrase, nadomak Aleksandarplaca. Svako jutro sam po vruće pogačice išao pored „Svetskog sata“ na kojem je ugravirana i udaljenost od Beograda.
Za turiste su Crvena većnica i televizijski toranj Aleks bili atrakcije, za mene mesto koje izbegavam zbog gužve. Svakodnevno sam išao na kurseve engleskog duž Aleje Šonhauzer. Posle sam u Beogradu upoznao rusko-nemačkog pisca Vladimira Kaminera koji je urnebesno pisao o toj ulici.
Berlin je uvek višeznačan. Pre nego što pohvalite arhitekturu Frakfurtske aleje morate makar znati da se ona zvala Staljinova aleja. Pre nego što kažete „kakva impozantna građevina“, proverite da li je nastala posle 1933. a pre 1945. Sve to ovde postoji jedno preko drugog.
Ipak, ovaj grad se toliko silno promenio u poslednjih nekoliko decenija da je luckasta svaka pomisao da je kontinuitet moguć na bilo koji način, osim prelomljen kroz ironiju
Niko se ne pita gde si
Dolazim do kraja, a da zapravo nisam ni počeo priču o mom Berlinu. Šta nedostaje ovom tekstu? Jedan čarobni trenutak u portugalskom lokalu na Bokshagenerplacu. Drugi čarobni trenutak na pijaci na Vinterfeldplacu. Beskrajni niz posebnih trenutaka.
„Hrislam – religija budućnosti“ – grafit na jednom zidu u Krojcbergu. Mračni pogledi uličara u Vedingu. Moje uzbuđenje pred slikom Georga Grosa „Stubovi društa“ u Novoj nacionalnoj galeriji. Blistav dan u pivskoj bašti iznad jezera u Potsdamu. Istorijska jeza u vili u kojoj su na nacističkoj konferenciji odlučili da ubiju sve evropske Jevreje. Pivo koje se peni za stolom u Aleji kestenova. Čovek maše jugoslovenskom zastavom pred Brandeburškom kapijom. Parovi igraju tango u vreloj noći kraj reke Špreje.
Mraz na prozoru, a iza njega Berlin pod snegom, u beskraj. Ovaj grad je kao krupna pahulja koja niotkud bešumno pada kroz vreme – u celom svemiru ne postoji još jedno ovakvo mesto.
Napokon, imam i ja nešto da dodam onoj Albertovoj mudrosti koja veli da u Berlinu niko ne čeka baš tebe, ali kad si već tu niko ne pita zašto si došao.
I kada odeš iz Berlina, tamo se više niko ne pita gde si.